Vajarska moć palca Ameriga Tota

Pečuj – Susret sa skulpturama i keramikom Ameriga Tota (1909–1984), poznatog mađarskog vajara, koji je deo radnog veka proveo u Italiji, bio je dirljiv već na prvi pogled, tokom nedavnog obilaska kolekcije moderne mađarske umetnosti Muzeja Janusa Panonijusa u Pečuju. Osim obimnog stvaralačkog opusa, realizovanog u svetu, Amerigo Tot je ostavio iza sebe živopisnu životnu priču koju retko koji književni ili filmski junak ima.

Potekao je iz seoske porodice koja je živela u Fehervarčurgu u Austrougarskoj, a rođen je kao Imre Tot 27. septembra 1909. u vinogradu. Posle Prvog svetskog rata studirao je na Akademiji primenjenih umetnost između 1926. i 1928. Saznavši za Bauhaus pokret u Desauu u Nemačkoj, postaje njihov učenik 1930. i stiče znanje od poznatih profesora i umetnika kao što su Lajonel Feininger, Vasilij Kandinski, Paul Kle itd. Kada nacionalsocijalisti 1933. zabranjuju Bauhaus, Tot odlazi u Drezden, gde biva uhapšen, ali uspeva da pobegne u Italiju, koja postaje njegova druga domovina.

U Rim stiže peške u junu 1933. Izdržava se crtajući portrete, a noći provodi u skloništu za beskućnike. Studira na Akademiji lepih umetnosti u Rimu, na majstorskom kursu Anđela Zanelija, gde pravi prve skulpture. U vreme Drugog svetskog rata 1943. pridružuje se oslobodilačkom italijanskom pokretu. Prolazi padobransku obuku, a u jednoj od neuspelih misija hapse ga fašisti 1944. Ipak, kada je njihov konvoj pogođen bombom, Tot uspeva da pobegne. Tokom jedne od svojih misija 1945. on vidi Budimpeštu u plamenu iz aviona i spušta se padobranom u okolno područje. Njegov komandant je slučajno tada bio Alesandro Pertini, koji je kasnije postao predsednik Italije. U svojoj poslednjoj misiji Tot je pogođen projektilom u levu ruku, ali se opravio i nastavio da vaja.

Po povratku u Rim rat ga je promenio. Do tada inspirisan renesansom, eksperimentiše s apstraktnim kompozicijama, nalazi vezu s modernim konstruktivističkim tradicijama ili nadrealizmom, dok se u drugim slučajevima približava pop-artu. Tot 1947. pravi veliki reljef pod naslovom „Poslednja večera”. Kreira ilustracije za pesme Šandora Lenarda, upoznaje Đerđa Lukača, filozofa. U svom ateljeu subotom ugošćuje umetnike, političare i filozofe iz celog sveta, između ostalih Pikasa, Salvadora Dalija, kompozitora Igora Stravinskog, a čuveni italijanski romanopisac Alberto Moravija otvara jednu od njegovih izložbi.

 Cross As a Protest, 1969. 

Potom umetnik pobeđuje na međunarodnom konkursu za fasadni friz rimske železničke stanice Termini 1949, što se smatra jednim od njegovih najspektakularnijih uspeha i čini ga svetski poznatim. Njegova dela nalaze se u Vatikanu, Rimu i drugim italijanskim gradovima. Izlaže na Bijenalu u Veneciji i stvara scenografiju za balete. Za konstantni rad osvaja značajna svetska priznanja. Dizajnirao je i statuu ispred Konzervatorijuma Linkoln centra u Njujorku za Belu Bartoka, velikog mađarskog muzičara 20. veka, na osnovu koje nastaje maketa za spomenik „Mikrokosmos u Makrokosmosu”. Javna verzija te statue će konačno biti postavljena u Kečkemetu, u Mađarskoj, 1984. godine.

Tot je svojevremeno preuzeo i keramičku manufakturu Vinčenca Pinta u Italiji i pod njegovim rukovodstvom ova fabrika za nekoliko godina dobija međunarodno priznanje. Radio je skulpture i u farbici čuvene Žolnai keramike u Pečuju, u čijem parku se mogu videti njegova dela, a u ovom gradu se 1978. otvara umetnikova stalna postavka. Tot iste te godine postaje i član italijanske akademije nauka. Svoju seriju skulptura, pod nazivom „Stolice”, svojevremeno priprema za Bijenale male skulpture u Pečuju, kojem poklanja i dela kao što su „Krštenje” (1938), „Bogorodica od Čurga” (1968/1980), „Krst kao protest” (1969), „Mrtvu prirodu u Transilvaniji” (1980) i mnoga druga.

Obožavao je brzu vožnju i automobilske trke, igrao i na filmu. Ostvario je ulogu Korleonovog telohranitelja uz Al Pačina, u Kopolinom ostvarenju „Kum II”, i doneo još nekoliko drugih filmskih rola. Kada je 1984. statua „Mikrokosmosa u Makrokosmosu” u znak sećanja na Belu Bartoka svečano postavljena u Kečkemetu u Mađarskoj, samo nekoliko meseci kasnije Tot je preminuo u bolnici u Rimu. Sahranjen je na groblju Farkašreti u Budimpešti. Pikaso je jednom rekao: „Ako biste Svemogućeg pretvorili u vajara, imao bi Arpove oči, Murovu veštinu stvaranja i moć koja je u Totovom palcu.” Te reči su još jedno priznanje, koje će vreme potvrditi, na osnovu bogatog stvaralaštva ovog velikog umetnika i neustrašivog čoveka.

Presek stvaralaštva u Modernoj mađarskoj galeriji

Na nivou Mađarske, jedna od najbogatijih kolekcija Janus Panonijus muzeja daje sveobuhvatan presek dela najznačajnijih domaćih autora likovne umetnosti u periodu od jednog veka. A pored ove stalne postavke Moderne mađarske galerije u Pečuju, može se videti i privremena izložba Ferenca Lantoša s više od 150 dela iz njegovog opusa.