Ulični bunt na štetu nacionalnih interesa

Ulični protesti, fizički napadi i pozivi na nasilje, razmene uvreda i verbalni udarci ispod pojasa, sve učestaliji dok se približavaju novi izbori, kao da stiču legitimitet u delu političke scene u Srbiji. Debatu političkih neistomišljenika i protivnika u mnogim slučajevima zamenio je obračun s političkim neprijateljima. Stvaraju se uslovi za borbu u kojoj ne važe nikakva pravila, pa samim tim učesnici ne biraju sredstva. U tome se u javnom prostoru ide toliko daleko da se pojedinci moralno i na svaki drugi način diskredituju. Svedoci smo i toga da je u svrhu kritikovanja premijerke Ane Brnabić u serijalu „Junaci doba zlog” cela država upoređena s koncentracionim logorom. Verbalni sukobi postali su pravilo, a sudeći po atmosferi u javnom prostoru, sve smo bliži tome da fizičko nasilje i obračuni počnu da se doživljavaju kao nešto uobičajeno, možda čak i poželjan deo političke agende, umesto da se tretiraju kao krivična dela.

Godinu koja je iza nas obeležile su blokade saobraćaja u kojima je učestvovao deo građana okupljenih oko organizacija koje se deklarišu kao ekološke. Tokom blokade šabačkog mosta uhapšen je Šapčanin Dragan Milovanović Crni, koji se popeo na bager i fizički napao i povredio vozača, a zbog njegovog hapšenja odmah je organizovan protest u centru Šapca, gde su okupljeni zahtevali da bude oslobođen. Milovanović je pušten iz pritvora, a pojedini mediji i političari dodelili su baš njemu titulu heroja ekoloških protesta, bez obzira na to što su u blokadama širom zemlje učestvovali i građani koji ni za šta slično nisu bili optuženi. Nešto ranije potpredsednik Stranke slobode i pravde Borko Stefanović, tadašnji funkcioner Levice Srbije, povređen je prilikom napada u Kruševcu koji se desio 2018. godine, ali napadače tada niko nije proglašavao herojima, niti je u javnosti zahtevao njihovo oslobađanje posle hapšenja.

Nažalost, ovi primeri nisu jedini kada je reč o nasilju na ulici. Ekološka blokada u Beogradu, koja je održana krajem prošle godine, završila se tučom i incidentom na uključenju na auto-put kod Sava centra. Žestoki verbalni sukobi obeležili su blokade u Beogradu i Nišu. Snimci verbalnih okršaja demonstranata i učesnika u saobraćaju brzinom svetlosti preplavili su društvene mreže, uključujući i humorističke stranice. A uporedo s protestima, u kontekstu smene vlasti, olako se pominju rumunski i drugi nasilni scenariji. U internet zajednici ne manjka onih koji građane pozivaju da se „sjure na ulice” poput Kazahstanaca, koji bi trebalo da nam „drže čas” kako bismo poput njih pobedili vojsku i zauzeli skoro sve vladine zgrade.

Prema mišljenju političkog analitičara Dejana Vuka Stankovića, umesto demokratske normalnosti promoviše se nelegitiman i neustavan način promene vlasti. „Uvodi se višak tenzija u naš javni prostor. Situacija u Kazahstanu i situacija u Srbiji ne mogu se porediti, kao što se ne mogu porediti Srbija i Čaušeskuova Rumunija”, ocenjuje Dejan Vuk Stanković za „Politiku”. Dodaje da se na ovaj način opravdaju pokušaji da se demokratski poredak dovede u pitanje, najpre verbalno, a potom i praktično. „Jezikom nekih metafora, odnosno analogijom sa Čaušeskuom i s nekim drugim represivnim režimima i načinom njihove promene, tenzijama koje postoje u Kazahstanu, ističe naš sagovornik, normalizuje se diskurs nasilja kao legitiman oblik političke borbe i stvara se utisak da vlast ne može da se promeni na izborima”, naglašava Stanković.

Ono što doprinosi da se nasilje standardizuje kao nešto prihvatljivo jeste učestalo pominjanje primera u kojima se promena vlasti vršila na nasilan način. Sagovornik našeg lista napominje da je bilo navođenja upravo takvih primera u domaćoj javnosti, poput Belorusije, i da ovo nisu samo retorički izleti, već da imaju svoje praktično značenje. Ističe da doprinose podizanju tenzija, ali i promociji nasilja kao sistemu promene vlasti. Pojedini predstavnici vlasti i opozicije vrlo često agresivno nastupaju prema svojim političkim konkurentima.

U međusobnim političkim obračunima i prozivkama preti se nasilnim scenarijima iz drugih zemalja, pretnji i upozorenja nisu pošteđeni ni članovi porodice, a političkim protivnicima lepe se etikete državnih neprijatelja, izdajnika i zaverenika. Ovakve poruke, smatra analitičar Dejan Vuk Stanković, nisu dobre pred predstojeće izbore zato što su odraz političke nemoći. „Sadašnja vlast nema konkurente u opoziciji koji mogu da se uključe u izbornu trku, onda se poseže za oštrom retorikom, koja ne samo što falsifikuje stvarnost nego nosi u sebi vrlo razorni politički potencijal”, ocenjuje Stanković. Mirne protestne šetnje i performansi ponekad se pretvore u nešto sasvim drugačije, a stiče se utisak da se malo ko uzbuđuje zbog toga.

Tako je, na primer, performans čiji je cilj bio „da se pokuca na vrata skupštine”, a ne nasilje, kako su u decembru 2019. godine saopštili neki od organizatora, ostao upamćen po tome što vrata Narodne skupštine Srbije umalo nisu probodena jarbolom od zastave. Ta 2019. godina bila je izazovna i za vlast i za opoziciju. U razmaku od 18 dana desila su se još dva incidenta: upad u zgradu javnog servisa i pokušaj upada u Skupštinu grada Beograda. Demonstranti predvođeni delom opozicije upali su zgradu RTS-a „kako bi se direktno uključili u program”, a kako su izveštavali mediji, unutra su ostali više od četiri sata, zauzeli su sve spratove, popeli se na krov, a jedan od učesnika navodno je imao motornu testeru.

Pokušaju upada u Skupštinu grada Beograda prethodilo je koškanje između demonstranata i zaposlenih u gradskoj upravi na ulazu u Stari dvor. Ni tokom pretprošle godine nije manjkalo sličnih izazova. U julu su održane demonstracije zbog najave ponovnog uvođenja policijskog časa, jedna grupa demonstranata upala je u zgradu Narodne skupštine i došlo je do sukoba između njih i policije. Sednica Skupštine grada Beograda, koja je održana 29. decembra 2020. godine, protekla je u napetoj atmosferi. Predstavnici dela opozicije i udruženja građana pokušali su da uđu u Sava centar, gde su se zbog epidemioloških mera održavale sednice skupštine grada, zahtevajući da sa dnevnog reda bude skinut plan detaljne regulacije za Makiško polje jer, kako smatraju, ugrožava vodosnabdevanje građana.

Da li nas onda glorifikacija nedemokratske borbe sprečava da se bavimo važnim i unutrašnjim pitanjima? Nedostatak političke kulture prisutan je kod pojedinih političkih predstavnika iz redova vlasti i iz redova opozicije, ističe politički analitičar Dragomir Anđelković. Srbija zaostaje za evropskim zemljama, ali ne u pravnom smislu, već sa stanovišta govora i postupaka, kaže Anđelković. Napominje da u svemu ovome ima uticaja zapadnih centara moći kojima je u interesu da dođe do unutrašnjih sukoba. Naročito u trenutku kada su aktuelna pitanja statusa Republike Srpske i Kosova i Metohije.

Da nisu isključeni interesi stranih centara, ocenjuje i Dejan Vuk Stanković, ali smatra „da je ovo proizvod domaće pameti, odnosno ’nepameti’”. „Stranci nemaju nekoga ko to propoveda direktno. To se neće čuti od njihovih diplomatskih predstavnika i portparola. Sve dok se Srbija bavi unutrašnjim prilikama i dok ne postoji politička normalnost i glorifikuje se nedemokratska borba, ne može da se koncentriše na vrlo osetljiva regionalna pitanja, poput statusa Republike Srpske i Kosmeta”, ističe Stanković. Ocenjuje da se socijalna energija troši na vođenje polemika da li živimo u društvu koje može da menja vlast na izborima ili ne. Od toga korist mogu da imaju one političke snage koje smatraju da treba smanjiti ovlašćena Republici Srpskoj, da je treba ukinuti ili da treba priznati kosovsku nezavisnost, zaključuje sagovornik „Politike”.

Stojiljković: Nema minimalne spremnosti na dijalog

Govor mržnje jeste stvar strašne discipline, jednoumlje, prostor mržnje u kom se ne može reći ništa prihvatljivije i pristojnije, ističe prof. dr Zoran Stojiljković, govoreći o prilikama na političkoj sceni u Srbiji. „Vrlina gubi bitku, stvaraju se uslovi u kojima niste u pristojnom društvu, gde se politička karijera vidi kao raspoređivanje citata voljenog vođe i visoka agresivnost iza koje stoji svest da igrate samo jedno leto. Nećete videti svog drugog mandata iako imate dvadeset i nekoliko godina. Treba dobro da razmisle koliko će trajati i kakvu poruku šalju ti koji se time bave”, ističe Stojiljković. Ono u čemu smo napredovali poslednjih godina ili decenija, kako je to trend i u svetu, naglašava on, jeste to što nema nikakve minimalne spremnosti za dijalog iako se može reći mnogo toga negativnog o nekoj veštački nametnutoj političkoj korektnosti. Dodaje da nema više ni minimalne pristojnosti u toj komunikaciji – procesi se ne dovode do kraja, afera stiče aferu, one se sudski ne razrešavaju i ostaju na nivou dnevnog bombardovanja.

„Građani i građanke Srbije navikli su na svaku vrstu gadosti koja dolazi iz sveta politike, a rezultat toga je apatija da će ikada živeti u normalnom društvu u kom se politika ne kriminalizuje i kriminal ne politizuje. Opozicija nije izvan toga, ali ovu vrstu političkog vašarišta i primitivizma, ocenjuje naš sagovornik, patentirala je sadašnja vlast. Nema niskih udaraca koji se posle dokazuju i ne ponavljaju, nema političke rasprave i argumentacije, sve je pretvoreno u onu vrstu zabave koja se građanima gadi. Nigde se više politika ne vodi u rukavicama”, ukazuje Stojiljković. Naglašava da politički dijalog nikada nije bio vrsta akademskog dijaloga i argumentacije, ocenjuje, ali ono što sada imamo jeste ogromni stepen polarizacije u vezi s kontaktom s vlašću, odsustvo razumnog, koliko-toliko tolerantnog, u kom se traga za nekim faktima i činjenicama i tu je jedna vrsta banalizacije iza koje ne stoji ništa drugo nego potreba da se osvoji ili zadrži vlast.