Američki „plan B” za ruski gas u Evropi

Bela kuća pokušava da Evropi pronađe alternativu za ruski gas, pa je američki predsednik ovih dana ugostio katarskog emira, koji bi mogao da odigra značajnu ulogu u potencijalnoj energetskoj drami.

Džozef Bajden je primio šeika Tamima bin Hamada el Tanija da bi razgovarali o „stabilnosti globalnog snabdevanja energijom”. Ova fraza, ocenjuje Al Džazira, neprekrivena je aluzija na dešavanja u Ukrajini, sukob između Zapada i Kremlja i moguću potrebu Starog kontinenta da traži druge izvore prirodnog gasa.

Trećinu potreba za gasom Evropa podmiruje uvozom iz Rusije, pa je pitanje gde će Evropljani naći zamenu ako Moskva zbog političke situacije zaustavi isporuke. Vlada u Vašingtonu je prošle nedelje saopštila da „pregovara s velikim proizvođačima širom sveta o privremenom povećanju proizvodnje gasa za evropske kupce”. Jedna od tih zemalja je Katar, koji je, posle Amerike, drugi najveći svetski proizvođač tečnog prirodnog gasa.

Pet odsto potrebnog gasa Evropska unija već nabavlja iz ove zalivske države, ali vašingtonska administracija razgovara s Dohom o dostavljanju većih količina. To neće biti lako, prenosi Blumberg, jer se emirat u Persijskom zalivu već obavezao dugoročnim ugovorima s drugim tržištima. Olakšavajuća okolnost su blage temperature u Aziji, zbog kojih na tom kontinentu postoji manja potreba za energentima, što ostavlja prostor da se katarski gas preusmeri na zapad. Ipak, vašingtonska vlada se raspituje i u Libiji, koja se nameće kao jedno od rešenja zbog velike proizvodnje i blizine Evropi.

Potencijalni veći dostavljač energenata Starom kontinentu je i sama Amerika, koja je u poslednje vreme zabeležila rekordan izvoz tečnog prirodnog gasa Evropi. Sjedinjenim Državama je u interesu da i dalje povećavaju izvoz gasa preko Atlantika, istiskujući tako Ruse s evropskog tržišta. Za Ameriku bi to značilo ne samo da će teksaski proizvođači dobiti poslove koje sad drži ruski energetski gigant „Gasprom”, već i da će ruski politički uticaj oslabiti među američkim transatlantskim saveznicima.

Sve vašingtonske administracije bunile su se protiv „Severnog toka 2”, cevovoda koji će Nemačkoj direktno dostavljati više ruskog gasa nego danas. I Ukrajina, preko koje prelazi trećina ruskog gasa za Evropu, podiže glas protiv rusko-nemačkog projekta. „Severni tok 2” odvodi gas direktno u Nemačku, pa smanjuje „Gaspromovu” zavisnost od cevovoda u Ukrajini i, kako tvrdi vlada u Kijevu, čini rusku invaziju ili neki drugi vid ruskog mešanja u Ukrajini manje rizičnim za Moskvu.

Ukoliko Stari kontinent potraži druge snabdevače, uvoziće gas koji se prevozi u tankerima. Prekookeanski proizvođači, poput Sjedinjenih Država, prvo pretvaraju gas u tečno stanje, a onda tovar prevoze tankerima. Tehnologija pretvaranja gasa u tečno stanje, pa opet u gas, zahteva ulaganja merena milijardama dolara.

Brisel je u infrastrukturu koja tečni gas vraća u gasno stanje ubrzano investirao od 2009, kad su Rusi zatvorili „slavine” na 20 dana zbog finansijskih razmirica s Kijevom. Zahvaljujući ovim ulaganjima, Evropska unija može da primi daleko veću količinu tečnog prirodnog gasa nego što dobija.

Nevolja je u tome što je Evropa spremna da kupi daleko veće količine gasa nego što proizvođači mogu da obezbede. Kako piše „Gardijan”, ni sav tečni prirodni gas koji se danas proizvodi na planeti ne bi mogao da nadomesti sadašnji ruski gas u Evropi, što i objašnjava zašto su zemlje poput Nemačke uzdržane kad je reč o predlozima da Zapad zbog Ukrajine uvede Moskvi nove sankcije.