Амерички „план Б” за руски гас у Европи

Бела кућа покушава да Европи пронађе алтернативу за руски гас, па је амерички председник ових дана угостио катарског емира, који би могао да одигра значајну улогу у потенцијалној енергетској драми.

Џозеф Бајден је примио шеика Тамима бин Хамада ел Танија да би разговарали о „стабилности глобалног снабдевања енергијом”. Ова фраза, оцењује Ал Џазира, непрекривена је алузија на дешавања у Украјини, сукоб између Запада и Кремља и могућу потребу Старог континента да тражи друге изворе природног гаса.

Трећину потреба за гасом Европа подмирује увозом из Русије, па је питање где ће Европљани наћи замену ако Москва због политичке ситуације заустави испоруке. Влада у Вашингтону је прошле недеље саопштила да „преговара с великим произвођачима широм света о привременом повећању производње гаса за европске купце”. Једна од тих земаља је Катар, који је, после Америке, други највећи светски произвођач течног природног гаса.

Пет одсто потребног гаса Европска унија већ набавља из ове заливске државе, али вашингтонска администрација разговара с Дохом о достављању већих количина. То неће бити лако, преноси Блумберг, јер се емират у Персијском заливу већ обавезао дугорочним уговорима с другим тржиштима. Олакшавајућа околност су благе температуре у Азији, због којих на том континенту постоји мања потреба за енергентима, што оставља простор да се катарски гас преусмери на запад. Ипак, вашингтонска влада се распитује и у Либији, која се намеће као једно од решења због велике производње и близине Европи.

Потенцијални већи достављач енергената Старом континенту је и сама Америка, која је у последње време забележила рекордан извоз течног природног гаса Европи. Сједињеним Државама је у интересу да и даље повећавају извоз гаса преко Атлантика, истискујући тако Русе с европског тржишта. За Америку би то значило не само да ће тексаски произвођачи добити послове које сад држи руски енергетски гигант „Гаспром”, већ и да ће руски политички утицај ослабити међу америчким трансатлантским савезницима.

Све вашингтонске администрације буниле су се против „Северног тока 2”, цевовода који ће Немачкој директно достављати више руског гаса него данас. И Украјина, преко које прелази трећина руског гаса за Европу, подиже глас против руско-немачког пројекта. „Северни ток 2” одводи гас директно у Немачку, па смањује „Гаспромову” зависност од цевовода у Украјини и, како тврди влада у Кијеву, чини руску инвазију или неки други вид руског мешања у Украјини мање ризичним за Москву.

Уколико Стари континент потражи друге снабдеваче, увозиће гас који се превози у танкерима. Прекоокеански произвођачи, попут Сједињених Држава, прво претварају гас у течно стање, а онда товар превозе танкерима. Технологија претварања гаса у течно стање, па опет у гас, захтева улагања мерена милијардама долара.

Брисел је у инфраструктуру која течни гас враћа у гасно стање убрзано инвестирао од 2009, кад су Руси затворили „славине” на 20 дана због финансијских размирица с Кијевом. Захваљујући овим улагањима, Европска унија може да прими далеко већу количину течног природног гаса него што добија.

Невоља је у томе што је Европа спремна да купи далеко веће количине гаса него што произвођачи могу да обезбеде. Како пише „Гардијан”, ни сав течни природни гас који се данас производи на планети не би могао да надомести садашњи руски гас у Европи, што и објашњава зашто су земље попут Немачке уздржане кад је реч о предлозима да Запад због Украјине уведе Москви нове санкције.