Granica od 4.300 km bez spora i vojske

Kina i Rusija su potpisale sporazum o trajnoj demarkaciji svoje, 4.300 kilometara dugačke, zajedničke granice, koja je u tri poslednja veka u više navrata bila uzrok sporova, a 1969. umalo i uzrok oružanog sukoba među njima. Sporazum su u Pekingu potpisali šefovi diplomatija Sergej Lavrov i Jang Điječi, nakon dužih pregovora stručnjaka za međunarodno pravo o poravnanju teritorijalnih sporova, čiju su završnicu, pre četiri godine, pospešili predsednici Vladimir Putin i Hu Đintao.

Sporazum je simboličan – jer Kina i Rusija već duže vreme nemaju u praksi ni izraženije teritorijalne sporove ni napetost na granicama – ali ima istorijsku i aktuelnu političku vrednost.

Rusija se, u blizini Habarovska na Amuru, koji Kinezi zovu Hejlongđijang („Reka crnog zmaja“), „odrekla”, u korist Kine, ostrva Tarabarov (Jinlong) i polovine ostrva Boljšoj Usurinjskij (Hejsjaci), čija ukupna površina iznosi 174 kvadratna kilometra, što je dva odsto ukupnog, nekad spornog, a u međuvremenu razjašnjenog i obostrano prihvaćenog, graničnog prostora. Po kineskom viđenju stvari, međutim, Rusija je Kini, sa rešenim problemom jednog i po rečnog ostrva, „vratila” teritoriju koju je nasilno bila zaposela Crvena armija još daleke 1929, na osnovu „nametnutog” sporazuma iz Njerčinska 1689. Ukratko, rešenjem poslednjeg detalja, okončana je jedna vekovna priča.

Važna epizoda iz te priče je prethodno istorijsko poravnanje teritorijalnog spora na reci Usuri, koja se u blizini Habarovska uliva u Amur, gde je na rečnom ostrvu Dženbao (Damanski), u martu 1969, izbio oružani sukob između kineskih i sovjetskih trupa, u kome je bilo na stotine mrtvih i ranjenih. Danas to podseća na ružan san, ali je u Maovo konfliktno vreme, kad su Rusi za Kineze bili „socijalimperijalisti”, Sovjetska armija bila je koncentrisala preko milion vojnika istočno od Irkutska, dok je Narodnooslobodilačka armija Kine bila locirala na svom severoistoku, u inostranstvu poznatom kao Mandžurija, 24 dodatne divizije, mimo redovnog rasporeda.

Sve te stvari su sada pale u daleki zaborav. Sporazum o konačnoj demarkaciji granica je pokazao da Rusija i Kina „mogu da reše sva, pa i najkomplikovanija, pitanja, na bazi jednakosti i uzajamne koristi”, rekao je ministar Lavrov. Dodao je da će granica između dve zemlje „uvek biti stabilna, prijateljska i prosperitetna”. A predsednik Hu je, u odjek na izjavu predsednika Medvedeva da će „Rusija ojačati strateško partnerstvo sa Kinom u svim oblastima, na osnovu zajedničkog pristupa pitanjima svetske politike”, obećao da će „strateški odnosi biti podignuti na još viši nivo”. (Putin je svojevremeno nivo odnosa već bio ocenio kao „najviši u istoriji“.)

Iako je Moskva sada naišla na izvestan otpor u ruskoj javnosti pred zaključenje Sporazuma o konačnoj demarkaciji granica sa Kinom – jer na pomenutim ostrvima ima oko 16.000 dača koje su vlasništvo građana Habarovska, a lokalni ekonomisti čak procenjuju da je Rusiji naneta šteta od tri milijarde dolara – politički analitičari na obe strane veruju da su predsednik Medvedev i premijer Putin svesno, i sa mnogo razloga, usmerili strategiju zemlje, suočene sa širenjem NATO-a prema njenim zapadnim granicama, na bezbednost njenih istočnih granica.

Utoliko pre što konačna demarkacija ruskih granica prema Kini, prvom partneru na azijskom prostoru, ne samo da je glavni preduslov dobrosusedstva, nego odražava i zajedničku težnju dve velike sile ka uspostavljanju nove strateške ravnoteže u centralnoj Aziji. Ta nova ravnoteža trebalo bi da pokaže da na tom prostoru nema političkog vakuuma i da realnije odredi geostrateške i političke efekte američkog vojnog prodora u srce Azije, prema naftonosnom priobalju Kaspijskog mora.

Na kineskoj strani sporazum se ocenjuje kao kraj poslednjeg bilateralnog spora, „zatečenog iz istorije”, u cilju jačanja čitave azijske bezbednosti. Kina nastoji da – radi svog mirnog razvoja, učvršćenja međunarodnog položaja i ugleda „meke” sile u usponu – što uspešnije okonča stare zađevice sa susedima.

Ispostavlja se da to, iako proces traje već čitavu jednu deceniju, nije ni lako, ni jednostavno. Kina je, naprosto, ogromna – istina, ne kao Rusija – i ima preko 22.000 kilometara dugačku kopnenu granicu sa 14 zemalja (Avganistanom, Butanom, Mjanmarom, Indijom, Kazahstanom, Severnom Korejom, Kirgizijom, Laosom, Mongolijom, Nepalom, Pakistanom, Rusijom, Tadžikistanom i Vijetnamom), ako se izuzmu prekomorski susedi poput Japana ili Filipina. Njene dve najduže granice su sa Rusijom (4.300) i Indijom (3.380, odnosno 4.057 kilometara, zavisno od toga šta koja strana u sporu potražuje). Stabilnost granice s Rusijom je prioritet iz razumljivih razloga: Rusija je važniji strateški partner i s njom nije bilo rata, a sa Indijom jeste (1962.). Sem toga, razgraničenje preko Himalaja će potrajati.

Sadašnji sporazum s Rusijom kruniše i jedan diskretan, a izuzetno važan, proces koji teče još od normalizacije odnosa između dve zemlje početkom osamdesetih godina prošlog veka, a koji je ubrzan u poslednjoj deceniji. To je proces povlačenja i dezangažovanja vojnih snaga s obe strane granice.

Još u jesen 2004. kineski zvaničnici su tvrdili da „duž cele granice nema vojske ni sa ruske ni sa kineske strane”, a da su nacionalni interesi obe zemlje, ipak, očuvani. Na najdužoj kopnenoj granici na svetu, dakle, nema ni koncentrisanih ni sučeljenih oružanih snaga, iako je u obe zemlje armija ne samo odbrambena snaga, nego, po tradiciji, i osnovni faktor očuvanja unutrašnje bezbednosti. (Rusi imaju takozvanu unutrašnju vojsku, a u Kini sve državne ustanove i dalje čuvaju vojnici.)

O toj granici sad brinu policajci i carinici – što je odraz spokojstva i stabilnosti, ali i dokaz o primeni zajedničke, svesno odabrane, uzorne formule za neki budući kolektivni sistem azijske bezbednosti.