Barmen sa Kube budućnost našao u Beogradu

Dok Srbi pakuju kofere i odlaze u inostranstvo, za Kubanca Armanda Havijera Moralesa Lakostu Srbija je, ispostavilo se, obećana zemlja. Otkako je ovaj dvadesetsedmogodišnjak pre osam meseci došao u Beograd da radi kao barmen, kaže, krenulo mu je u životu.

– Došao sam u potrazi za ekonomskom budućnošću jer je situacija na Kubi veoma loša. Čini mi se da tamo ljudi rade više, ali ne vide plodove toga. Zemlja se dosta promenila. Posla ima, ali su plate veoma niske u poređenju sa cenama svega onoga što je potrebno da bi se preživelo – objašnjava Dito, kako ga zovu ovdašnje kolege iz restorana „Barel haus” u Žorža Klemansoa.

Otkud baš Srbija?

Presudnu ulogu u tome odigrao je njegov brat, koji ovde živi već osam godina i zaposlen je u kompaniji koja se bavi preseljenjima. Za Dita i njegovu devojku Adis Kalero Alvares bratova iskustva u Srbiji bila su vetar u leđa da prelome i sami dođu.

Kao barmenu koji radi već devet godina, Armandu nije bilo teško da uz pomoć prijatelja nađe odgovarajući posao.

– Zadovoljan sam poslom, a i platom. Kolege su odlične. Ne znam srpski, ali oni su vrlo strpljivi sa mnom i uče me malo-pomalo, ali to je težak jezik. Moj brat ga, međutim, već odlično govori. Veoma sam zahvalan i svom šefu Mihajlu, koji je veoma dobar čovek i pomogao mi je u vezi s prikupljanjem potrebnih papira i prijavljivanjem prebivališta za posao – kaže Armando za „Politiku”.

Iako ne zna „naški”, a i engleskim slabo barata, to mu, bar tako kažu gosti restorana u kojem radi, nimalo ne smeta da ih šarmira svojom neposrednošću i srdačnošću.

Gosti su ljubazni prema meni. Srbi su me odlično prihvatili, veoma su dobri ljudi. Volim da živim u Beogradu, a ovdašnju hranu obožavam. Samo sneg ne volim 

– Gosti su ljubazni prema meni. Srbi su me dobro prihvatili, dobri su ljudi. Volim da živim u Beogradu, a ovdašnju hranu obožavam. Samo sneg ne volim – kaže Armando. Dodaje da je, osim Beograda, obišao i Novi Sad i da mu se i ovaj grad veoma dopao.

Za razliku od brojnih nomada koji se u potragu trbuhom za kruhom upute sami, Armando je imao sreću da uz sebe ima i devojku i brata. U svom domu ostavio je još neke članove porodice, koji mu, navodi, nedostaju. Jer nije teško samo preseljenje, najteže je što se u kofere ne može spakovati baš sve što znači. Nedostaje mu, kaže, Kuba.

– Tamo su mi baka, ujak i majka. Ne prođe dan a da ne razgovaramo preko „Vocapa” – priča ovaj Kubanac.

Dok u šanku priprema koktele, šara pene na kafama koje priprema, barata čašama i flašama i zvecka kockicama leda, Armando, uprkos nostalgiji, ne zaboravlja zašto je došao u Srbiju. A stigao je da bi sebi priuštio lepši život.

– Moja devojka je takođe zaposlena. Ona radi u kol-centru i tamo koristi španski jezik. Sa srpskom platom možemo dobro da živimo kada nas je dvoje i oboje zarađujemo. Nameravam da započnem i sopstveni posao, da budućnost nastavim ovde – kaže Armando Havijer Morales Lakosta.