Бармен сa Кубе будућност нашао у Београду

Док Срби пакују кофере и одлазе у иностранство, за Кубанца Арманда Хавијера Моралеса Лакосту Србија је, испоставило се, обећана земља. Откако је овај двадесетседмогодишњак пре осам месеци дошао у Београд да ради као бармен, каже, кренуло му је у животу.

– Дошао сам у потрази за економском будућношћу јер је ситуација на Куби веома лоша. Чини ми се да тамо људи раде више, али не виде плодове тога. Земља се доста променила. Посла има, али су плате веома ниске у поређењу са ценама свега онога што је потребно да би се преживело – објашњава Дито, како га зову овдашње колеге из ресторана „Барел хаус” у Жоржа Клемансоа.

Откуд баш Србија?

Пресудну улогу у томе одиграо је његов брат, који овде живи већ осам година и запослен је у компанији која се бави пресељењима. За Дита и његову девојку Адис Калеро Алварес братова искуства у Србији била су ветар у леђа да преломе и сами дођу.

Као бармену који ради већ девет година, Арманду није било тешко да уз помоћ пријатеља нађе одговарајући посао.

– Задовољан сам послом, а и платом. Колеге су одличне. Не знам српски, али они су врло стрпљиви са мном и уче ме мало-помало, али то је тежак језик. Мој брат га, међутим, већ одлично говори. Веома сам захвалан и свом шефу Михајлу, који је веома добар човек и помогао ми је у вези с прикупљањем потребних папира и пријављивањем пребивалишта за посао – каже Армандо за „Политику”.

Иако не зна „нашки”, а и енглеским слабо барата, то му, бар тако кажу гости ресторана у којем ради, нимало не смета да их шармира својом непосредношћу и срдачношћу.

Гости су љубазни према мени. Срби су ме одлично прихватили, веома су добри људи. Волим да живим у Београду, а овдашњу храну обожавам. Само снег не волим 

– Гости су љубазни према мени. Срби су ме добро прихватили, добри су људи. Волим да живим у Београду, а овдашњу храну обожавам. Само снег не волим – каже Армандо. Додаје да је, осим Београда, обишао и Нови Сад и да му се и овај град веома допао.

За разлику од бројних номада који се у потрагу трбухом за крухом упуте сами, Армандо је имао срећу да уз себе има и девојку и брата. У свом дому оставио је још неке чланове породице, који му, наводи, недостају. Јер није тешко само пресељење, најтеже је што се у кофере не може спаковати баш све што значи. Недостаје му, каже, Куба.

– Тамо су ми бака, ујак и мајка. Не прође дан а да не разговарамо преко „Воцапа” – прича овај Кубанац.

Док у шанку припрема коктеле, шара пене на кафама које припрема, барата чашама и флашама и звецка коцкицама леда, Армандо, упркос носталгији, не заборавља зашто је дошао у Србију. А стигао је да би себи приуштио лепши живот.

– Моја девојка је такође запослена. Она ради у кол-центру и тамо користи шпански језик. Са српском платом можемо добро да живимо када нас је двоје и обоје зарађујемо. Намеравам да започнем и сопствени посао, да будућност наставим овде – каже Армандо Хавијер Моралес Лакоста.