Presuda kontra zakonu

Sudija treba i može da presudi kontra zakonskoj normi ukoliko iz celokupnog činjeničnog stanja utvrdi da tužilac ostvaruje neko pravo zloupotrebom normiranog prava. Tako nešto može da se objasni primerima iz aktuelne prakse, recimo prekršajnih sudova koji postupaju po prijavama iz Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja. Prema tom zakonu sasvim regularno određeni punomoćnici nekih pravnih subjekata šalju dopise predsednicima mesnih zajednica sa svakojakim pitanjima, a izostanak odgovora u predviđenom roku povlači prekršajnu odgovornost uz koju se nakaleme i troškovi punomoćnika.

U pravu postoje neki opšti i osnovni principi koji se mogu označiti kao opštepoznata stvar, u kojem slučaju se ista smatra dokazanom za postupajući sud. Sud u takvim slučajevima zloupotreba treba da utvrdi da li je podnosilac prekršajne prijave znao ili mogao znati na osnovu uvida u javno dostupne registre da li neki pravni subjekat postoji ili ne postoji, a ne da dokaze o tome traži od pravno neukih lica koja ne poznaju suštinu navedenog zakona. Ako sud na osnovu opštepoznate činjenice u pogledu pravnog znanja nekog zastupnika utvrdi da je mogao na osnovu slobodnog pristupa registru APR-a pronaći sve podatke koje je tražio za nepostojeće činjenice i ako se iz ukupnog činjeničnog stanja može lako zaključiti da ne postoji legitiman pravni interes za tu vrstu informacija, onda takvu prijavu shodno utvrđenom pravom stanju treba odbaciti kao nedozvoljenu.

Jedan profesor Pravnog fakulteta u Beogradu veoma jasno je izneo stav da se ponekad mora presuđivati i kontra legem da bi se došlo do zakonite odluke. Upravo je ovo primer željenog postupanja prekršajnih sudija i upravo bi oni trebalo da postupe kontra legem i da na takav način dovedu do uspostavljanja pravog pravnog poretka koji se zasniva na utvrđenom stvarnom činjeničnom stanju. Zloupotreba prava u konkretnom slučaju zbog naplate troškova postupka jeste očigledan primer koji nam ukazuje da nije dovoljno samo jednostavno podvođenje činjenica pod pravnu normu, već je potrebno u skladu s drugim činjenicama doći do motiva za podnošenje takvih prijava. Tu je motiv za prijavu presudna činjenica za presuđenje, pa ako se nedvosmisleno utvrdi da je tražene činjenice moguće saznati na lakši način i ako se utvrdi masovnost traženja upravo takvih činjenica od brojnih pravno neukih lica, onda je sve jasno.

Nije reč o pojedinačnom, izolovanom slučaju, već o serijski podnetim pismima za traženje informacija od javnog značaja koje sve zajedno imaju iste karakteristike i osobine. Sve su usmerene na ostvarenje troškova postupka u skladu s formalnim normama. Jedini način da se sve to u korenu saseče jeste da postupajuće sudije malo više ispitaju motive i razloge za traženje takvih informacija od lica koja su pravno neuka. Treba utvrditi konačni pravni efekat svih prijava i onda je lako zaključiti da je reč o opštepoznatoj pojavi kojom se vrši naplata troškova postupka na pravno sumnjiv način i bez razjašnjenja svih činjenica i motiva.

Simo S. Stokić,
dipl. pravnik