Пресуда контра закону

Судија треба и може да пресуди контра законској норми уколико из целокупног чињеничног стања утврди да тужилац остварује неко право злоупотребом нормираног права. Тако нешто може да се објасни примерима из актуелне праксе, рецимо прекршајних судова који поступају по пријавама из Закона о доступности информација од јавног значаја. Према том закону сасвим регуларно одређени пуномоћници неких правних субјеката шаљу дописе председницима месних заједница са свакојаким питањима, а изостанак одговора у предвиђеном року повлачи прекршајну одговорност уз коју се накалеме и трошкови пуномоћника.

У праву постоје неки општи и основни принципи који се могу означити као општепозната ствар, у којем случају се иста сматра доказаном за поступајући суд. Суд у таквим случајевима злоупотреба треба да утврди да ли је подносилац прекршајне пријаве знао или могао знати на основу увида у јавно доступне регистре да ли неки правни субјекат постоји или не постоји, а не да доказе о томе тражи од правно неуких лица која не познају суштину наведеног закона. Ако суд на основу општепознате чињенице у погледу правног знања неког заступника утврди да је могао на основу слободног приступа регистру АПР-а пронаћи све податке које је тражио за непостојеће чињенице и ако се из укупног чињеничног стања може лако закључити да не постоји легитиман правни интерес за ту врсту информација, онда такву пријаву сходно утврђеном правом стању треба одбацити као недозвољену.

Један професор Правног факултета у Београду веома јасно је изнео став да се понекад мора пресуђивати и контра легем да би се дошло до законите одлуке. Управо је ово пример жељеног поступања прекршајних судија и управо би они требало да поступе контра легем и да на такав начин доведу до успостављања правог правног поретка који се заснива на утврђеном стварном чињеничном стању. Злоупотреба права у конкретном случају због наплате трошкова поступка јесте очигледан пример који нам указује да није довољно само једноставно подвођење чињеница под правну норму, већ је потребно у складу с другим чињеницама доћи до мотива за подношење таквих пријава. Ту је мотив за пријаву пресудна чињеница за пресуђење, па ако се недвосмислено утврди да је тражене чињенице могуће сазнати на лакши начин и ако се утврди масовност тражења управо таквих чињеница од бројних правно неуких лица, онда је све јасно.

Није реч о појединачном, изолованом случају, већ о серијски поднетим писмима за тражење информација од јавног значаја које све заједно имају исте карактеристике и особине. Све су усмерене на остварење трошкова поступка у складу с формалним нормама. Једини начин да се све то у корену сасече јесте да поступајуће судије мало више испитају мотиве и разлоге за тражење таквих информација од лица која су правно неука. Треба утврдити коначни правни ефекат свих пријава и онда је лако закључити да је реч о општепознатој појави којом се врши наплата трошкова поступка на правно сумњив начин и без разјашњења свих чињеница и мотива.

Симо С. Стокић,
дипл. правник