Govor bola i tuge

Tri godine posle 11. septembra, jedan od najčuvenijih modernih američkih pisaca, Don DeLilo (1936, Njujork), uzor velikom broju svojih kolega i savremenika, napisao je roman o tom događaju. Pod naslovom „Padač” delo je objavljeno prošle godine, a evo, u vrlo kratkom roku, prevedeno je kod nas i upravo ovih dana se pojavilo u knjižarama. Čitaoci koji, zahvaljujući beogradskoj „Geopoetici” već poštuju DeLilovo stvaralaštvo i poznaju ga kroz romane „Kosmopolis”, „Bodi artist” i „Podzemlje”, i ovoga puta „Padača” mogu da čitaju zahvaljujući prevodiocu Zoranu Paunoviću i ovom, ekskluzivnom DeLilovom izdavaču na srpskom jeziku.

U kratkom opisu ovog romana, Paunović kaže da DeLilo pripoveda kroz laganu izmaglicu posttraumatske amnezije, potpuno oslobođen želje da naknadnom mudrošću banalizuje mnogostruku metaforičnost kolapsa betonskih bliznakinja. Paunović podseća da je DeLilo već svojim ranijim romanima, „Beli šum”, „Vaga” i „Podzemlje” upozoravao na moguće krajnje odredište puta kojim je krenula zapadna civilizacija. „Sada mu preostaje”, objašnjava ovaj sjajni prevodilac, „tek melanholično svođenje računa: život je pretvoren u partiju pokera, smrt u ulični performans, a priča u Mebijusovu traku, po kojoj unezvereno jure begunci iz najboljih od svih mogućih svetova.”

Književna kritika je ocenila DeLilovog „Padača” kao „najbolje delo do sada napisano o 11. septembru: vizuelno, metaforično, oštro, promišljeno, kratko, moćno...”

Ovako ga ocenjuje i francuski novinar Fransoa Biznel koji je, pre dva meseca, imao čast da razgovara sa DeLilom za francuski časopis „Lir”. U tom intervjuu (Don DeLilo skoro da ih i ne daje, živi vrlo povučeno u gradiću Vestčesteru, na pola sata od Menhetna) ovaj izvanredni romansijer koji svojim delima predstavlja savest američkog društva, govoreći o „Padaču” rekao je da sve do jeseni 2004. godine nije nameravao da piše o rušenju njujorških kula bliznakinja u samoubilačkom napadu pripadnika Al Kaide, ali da je započeo pisanje „Padača” odmah sutradan – pošto je Džordž Buš ponovo izabran.

– Doživeo sam 11. septembar kao svi ljudi ove planete: u direktnom prenosu. I, kao svi Njujorčani: sa zebnjom, jer je neko od naših bližnjih, u tom času, u tim kulama. Činilo mi se nemogućim da mogu da napišem roman o tome, jer mi je 11. septembar izgledao kao događaj koji uopšte ne može imati nikakvog dodira sa fikcijom. Pa, ipak, ideja je polako sazrevala.

Na pitanje kako, Don DeLilo je francuskom novinaru rekao da, zapravo, ne ume da odgovori na to. I ne samo kada je reč o „Padaču” već i o svim njegovim knjigama. Ipak, za „Padača” kaže da ga je, u stvari, progonila poznata slika muškarca, sa tašnom u ruci, koji sam hoda ulicama, probijajući se kroz oblak dima i pepela.

„Imao sam pred sobom tu sliku, i mislio sam kako ta tašna ne pripada njemu, već da ju je pokupio u jednoj od kula. Od toga je sve krenulo: od te slike koju je ceo svet mogao da vidi. To je bio okidač za ovaj roman, Inače, retko se desi da mi ideja za knjigu tako brzo, i na taj način padne na pamet. Ali, seo sam za sto, jedna je rečenica vukla drugu, i – nastao je „Padač”. Ideja je bila tako jaka, tako snažna pred očima, da sam naprosto morao da je pretvorim u roman.”

DeLilo kaže da je, za razliku od drugih pisaca koji su se bavili ovom temom, odlučio da joj se približi na sasvim drugačiji način:

„Želeo sam da budem u centru zbivanja, u kulama, sa onima koji su se u njima našli kada su dva aviona udarila u njih i, istovremeno, želeo sam da budem sa onima koji su se našli u avionu, u vreme dok su se približavali kulama. Vidite, osećam se odgovornim –hoću da kažem kako je moja sopstvena preosetljivost bila razlog zbog kojeg sam se fikciji približio na ovakav način. Nisam hteo da pišem roman u kojem bi se događaji navalili na leđa junaka, utičući u najširem mogućem smislu na njegov život. Ne, meni je trebalo nešto drugačije, ući u sam haos, probiti se kroz dim i pepeo, priključiti se tom muškarcu koji je već izrastao iz moje mašte... i probiti se u njegov duh, u njegov život...

Objašnjavajući koliko je fikcija različita od eseja (DeLilo je pre romana „Padač” objavio esej o 11. septembru), poznati američki pisac kaže da ona stvara vrstu jezika kojim je moguće da se opiše unutarnji život. Taj jezik ima moć da ispita i uticaj istorije na intimne živote. Mnogo bolje, i mnogo šire nego knjiga. Jer, govor fikcije je najčešće govor bola i tuge.

– Romansijer ima mogućnost da istražuje efekte tragedije na intimni život ličnosti koje su je preživele. A to jedan esejista, ili istoričar, nije u stanju. Pripovedač pokušava da razume svaku sekundu intimnog života, on prebira po osećanjima, po razmišljanjima, po govoru ili po snovima. Romansijer ide izvan granica koje istoričar ili novinar ne smeju da pređu. Fikcija ispituje nepoznate teritorije, što nikako ne znači da je ona bliža istini, već samo da može da prodre u zemlje koje su nepoznate drugim oblicima pisanja. Ući u intimni život, to je svojstvo romana. A ovaj roman, „Padač” govori više o ličnostima nego o samom 11. septembru: on pokazuje koliko život ostaje nepromenjen, sa senkom koja pada na snove svakoga od nas. Moja junakinja Lijana, na primer, čiji je bivši muž Kit bio u tim kulama, ima unutarnji monolog u kojem se skače od jedne do druge ideje, i nijedna od njih nema nikakve veze sa 11. septembrom koji se upravo odigrao. Ta vrsta ispitivanja, ili traganja, eto, to je ono što nećete naći u tekstovima istoričara, esejista ili novinara.

Koja je, onda, tačna tema „Padača”, jedno je od pitanja novinara „Lira”, na koje je DeLilo, pred kraj intervjua odgovorio:

– Uprkos političkoj i istorijskoj osnovi, ovo je roman o identitetu i o sećanju.

------------------------------------------------------

Opasno življenje

– Sve moje knjige govore o činjenici opasnog življenja. O epohi u kojoj je život postao opasan. Početak svesti o tome datujem u vreme ubistva Kenedija. Od pucnja u Dalasu ušli smo u epohu opasnosti po svakodnevni život. Ne govorim, pritom, o opasnosti po sigurnost ljudi, već o opasnosti više emotivnoj, više psihološkoj. Od ubistva Kenedija, u Americi su se dogodile stvari koje su ekstremno snažno uticale na nacionalnu psihu. O tome govore moje knjige. To nije direktni povod za njihovo pisanje, ali ono u celosti prožima moje delo. Sve moje romane opseda taj osećaj nasilja. Ukratko, udar Istorije na život.