Ko bi da ruši i preseljava Stefana Nemanju

Za Srbe je tradicionalno poznato da se među sobom ne slažu, ali se trude da savladaju tu prirodnu osobinu i bore se protiv nesloge i to traje vekovima i trajaće dok postoje. Da bismo to kako-tako razumeli, moramo se poslužiti naukom, koja se trudi da pojave pojasni, za razliku od politike (i diplomatije), koje nastoje da stvari zamute. U fizici postoji pojam „entropija”, kao mera neuređenosti sistema, u informatici je mera neizvesnosti, u organizaciji mera dezorganizacije, a kod Srba je to mera nesloge. U opštoj teoriji informacija i sistema, prirodno stanje je haos, protiv kojeg se čovek bori redom i savlađuje informacijom, a ona je funkcija energije. Znanje i istina zahtevaju energiju, ne dolaze sami po sebi. Iz svemira energija dolazi slobodno i nenajavljeno. Nova saznanja u astrofizici pominju entropiju kao nepoznatu silu koja oblikuje Univerzum. Čak i to.

Dakle, kultura i civilizacija su tekovine homo sapijensa, stara pet milenijuma. Srbija je kulturna tekovina stara milenijum. Stefan Nemanja je simbol tog kulturnog milenijuma. Njegov spomenik, podignut s velikim zakašnjenjem, ali je podignut, nije svakome potaman, ali bitno je da smo ga konačno dobili. Šta sad hoće neki politikanti? U svoje izborne kampanje da ugrade antikulturnu i anticivilizacijsku entropiju, da vrate unazad haos i nered, da kulturu i civilizaciju ismeju i ponize, da ubede istomišljenike u svoja kvaziekspertska mišljenja.

Kad smo kod spomenika Stefanu Nemanji, dozvoliću sebi da kao arhitekta i urbanista i urbanolog starog Beograda, kažem šta mislim. Lociran je kako treba na potezu Nemanjine ulice. Takođe, u odnosu na arhitekturu pozadine i okruženje trga, skladno i harmonijski. Ponajmanje mogu da budem protiv monumentalnosti spomenika – on to i zaslužuje. Cenim i uvažavam narativ autora u obradi postamenta, kao i samu figuru spomenika. Autor spomenika, inače, ima veliku odgovornost da harmonizuje svoj kreativni kapacitet i značaj spomenika i želje naručioca. Osećam da je autor bio svestan toga i da je imao želju da iz sebe izvuče maksimum stvaranja. A onda se javi neko iz redova umetničke fele, ko ne razume baš to, nego delo izloži sprdnji, i to u političkom kontekstu. Kako je moguće to dopustiti? Ako ne na račun vlasti, pa i političke ostrašćenosti, onda na račun medijske neobjektivnosti i nedopustivosti.

Zameram svim medijima koji ovakve izopačene novosti objavljuju, u dva suprotna konteksta, da informišu, ili čak da afirmišu i zloupotrebe informacije. To se ne suzbija, nego dopušta i forsira. Tako smo stigli u vode hibridnog rata, u kojem je sve dozvoljeno, kao nekada u borilačkom sportu, „uhvati kako možeš”, koristi obmane i laži, uvrede i ucene, u kojem se nalazimo neprekidno od osamdesetih godina prošlog veka, kad je neistina kao entropija uveliko bila zacarila. Ovih meseci se to isto dešava, cementiraju i betoniraju neistine i laži, izrugivanje i podsmeh.

Ko su ti ljudi? Rekli bi – neobrazovani, nekulturni, primitivni? Ne, sasvim suprotno, visoko obrazovani, pregaoci kulture, nosioci civilizacije... kakav paradoks. Kako to objasniti? Prethodno pozivanje na nauku to objašnjava (vladajućom) entropijom, prirodnim stanjem haosa, kojem priroda teži, a protiv kojeg se kulturan i civilizovan čovek bori. Ali je nenormalno da obrazovni, kulturni i civilizovani ljudi vraćaju haos i nered radi osvajanja vlasti, računajući na deo izbornog kruga ljudi u kojem caruju haos i nered, u kontekstu borbe za vlast. Da je to interna stvar naroda i nacije, izašlo bi se na kraj s neredom i haosom, da ne utiče spoljni neprijateljski faktor, koji podstiče i podržava unutarnji opozicioni faktor u osvajanju vlasti. U takvoj situaciji se ni medijski sektor ne može distancirati, nego pre združiti s neprijateljima zemlje. Otuda je politička borba čista entropija, utoliko veća ukoliko je narod nesložan, a pod jakim uticajem spoljnog negativnog faktora. Srbija je promenila imidž slabe i zavisne države i izložena je pritiscima i udarima da se oslabi i vrati u ranije bolesno stanje zavisnosti.

Prof. dr Miroljub Kojović