Ко би да руши и пресељава Стефана Немању

За Србе је традиционално познато да се међу собом не слажу, али се труде да савладају ту природну особину и боре се против неслоге и то траје вековима и трајаће док постоје. Да бисмо то како-тако разумели, морамо се послужити науком, која се труди да појаве појасни, за разлику од политике (и дипломатије), које настоје да ствари замуте. У физици постоји појам „ентропија”, као мера неуређености система, у информатици је мера неизвесности, у организацији мера дезорганизације, а код Срба је то мера неслоге. У општој теорији информација и система, природно стање је хаос, против којег се човек бори редом и савлађује информацијом, а она је функција енергије. Знање и истина захтевају енергију, не долазе сами по себи. Из свемира енергија долази слободно и ненајављено. Нова сазнања у астрофизици помињу ентропију као непознату силу која обликује Универзум. Чак и то.

Дакле, култура и цивилизација су тековине хомо сапијенса, стара пет миленијума. Србија је културна тековина стара миленијум. Стефан Немања је симбол тог културног миленијума. Његов споменик, подигнут с великим закашњењем, али је подигнут, није свакоме потаман, али битно је да смо га коначно добили. Шта сад хоће неки политиканти? У своје изборне кампање да уграде антикултурну и антицивилизацијску ентропију, да врате уназад хаос и неред, да културу и цивилизацију исмеју и понизе, да убеде истомишљенике у своја квазиекспертска мишљења.

Кад смо код споменика Стефану Немањи, дозволићу себи да као архитекта и урбаниста и урбанолог старог Београда, кажем шта мислим. Лоциран је како треба на потезу Немањине улице. Такође, у односу на архитектуру позадине и окружење трга, складно и хармонијски. Понајмање могу да будем против монументалности споменика – он то и заслужује. Ценим и уважавам наратив аутора у обради постамента, као и саму фигуру споменика. Аутор споменика, иначе, има велику одговорност да хармонизује свој креативни капацитет и значај споменика и жеље наручиоца. Осећам да је аутор био свестан тога и да је имао жељу да из себе извуче максимум стварања. А онда се јави неко из редова уметничке феле, ко не разуме баш то, него дело изложи спрдњи, и то у политичком контексту. Како је могуће то допустити? Ако не на рачун власти, па и политичке острашћености, онда на рачун медијске необјективности и недопустивости.

Замерам свим медијима који овакве изопачене новости објављују, у два супротна контекста, да информишу, или чак да афирмишу и злоупотребе информације. То се не сузбија, него допушта и форсира. Тако смо стигли у воде хибридног рата, у којем је све дозвољено, као некада у борилачком спорту, „ухвати како можеш”, користи обмане и лажи, увреде и уцене, у којем се налазимо непрекидно од осамдесетих година прошлог века, кад је неистина као ентропија увелико била зацарила. Ових месеци се то исто дешава, цементирају и бетонирају неистине и лажи, изругивање и подсмех.

Ко су ти људи? Рекли би – необразовани, некултурни, примитивни? Не, сасвим супротно, високо образовани, прегаоци културе, носиоци цивилизације... какав парадокс. Како то објаснити? Претходно позивање на науку то објашњава (владајућом) ентропијом, природним стањем хаоса, којем природа тежи, а против којег се културан и цивилизован човек бори. Али је ненормално да образовни, културни и цивилизовани људи враћају хаос и неред ради освајања власти, рачунајући на део изборног круга људи у којем царују хаос и неред, у контексту борбе за власт. Да је то интерна ствар народа и нације, изашло би се на крај с нередом и хаосом, да не утиче спољни непријатељски фактор, који подстиче и подржава унутарњи опозициони фактор у освајању власти. У таквој ситуацији се ни медијски сектор не може дистанцирати, него пре здружити с непријатељима земље. Отуда је политичка борба чиста ентропија, утолико већа уколико је народ несложан, а под јаким утицајем спољног негативног фактора. Србија је променила имиџ слабе и зависне државе и изложена је притисцима и ударима да се ослаби и врати у раније болесно стање зависности.

Проф. др Мирољуб Којовић