Tajni agenti nisu otišli u istoriju

Danas se dokazi u procesima protiv kriminalnih klanova obezbeđuju uglavnom pomoću modernih elektronskih tehnologija, ali to ne znači da su prikriveni islednici ili „anderkaver” agenti otišli u istoriju. Oni su policijski službenici koji se u kriminalnim organizacijama nalaze pod izmenjenim identitetom, koji im policija obezbeđuje za duže vreme. Zbog podataka koje sakupe kao „odani članovi” kriminalnih bandi oni i dalje predstavljaju zlata vredne „krtice”, ali javnost nije i, po prirodi stvari, ne treba da bude obaveštena o njihovom identitetu i načinu rada. Naš Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) omogućava da lik i delo tajnog agenta ostanu sakriveni do samog kraja krivičnog postupka protiv organizovane kriminalne grupe, jer on nije isto što i zaštićeni svedok iako će možda svedočiti na sudu pod posebnim merama zaštite.

– Za američku praksu je karakteristično da se prikriveni agenti ubacuju u kriminalne grupe i na veoma dugačak period, tako da predstavljaju neku vrstu krtica u podzemlju, što je skopčano ne samo s velikim rizicima da budu otkriveni, već je u praksi teško zamislivo da oni tokom dužeg boravka u kriminalnoj sredini ne budu primorani da se i sami u određenoj meri uključe u kriminalne aktivnosti. Takvi događaji se po pravilu zataškavaju od strane same policije – kaže dr Milan Škulić, profesor krivičnog procesnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Prikriveni agent, dakle, nije isto što i policijski službenik koji učestvuje u takozvanim „simulovanim pravnim poslovima”, koji spadaju u kratkoročnije aktivnosti tajnih agenata-provokatora i imaju za cilj da obezbede određene materijalne dokaze, kao što su dokumenta, vrednosni papiri, novčanice, fotografije, video, audio i elektronski zapisi.

Pravi tajni agent je neko ko je u velikom riziku, ali zato njegovo ubacivanje u kriminalnu grupu policija pažljivo planira, pa se često preduzimaju i neke aktivnosti koje će od policajca napraviti sitnog prestupnika i pre nego što se poveže sa članovima bande. To su situacije koje smo gledali i u filmovima, ali malo o njima znamo u stvarnosti.

Prikriveni islednik prikuplja podatke na veoma diskretan način. Informacije do kojih dolazi najčešće se ne mogu dobiti drugim metodama, a veoma su značajne ne samo za otkrivanje krivičnih dela nego i za obezbeđivanje dokaza i razjašnjenje uloga osumnjičenih. U nekim slučajevima prikriveni islednik može pomoći policiji da spreči planirani zločin, ali nekada nije u mogućnosti da sam izbegne kriminalni zadatak.

Milan Škulić (Foto A. Vasiljević)

– Za položaj prikrivenog islednika u Nemačkoj se ponekad ističe da je na samoj ivici legaliteta, posebno kada je reč o situaciji da on ne sprečava činjenje krivičnog dela grupe u koju je ubačen, odnosno dela o kom je tokom svoje prikrivene aktivnosti saznao, upravo zbog toga što bi na taj način otkrio svoje delovanje i identitet. Moguća je i situacija da prikriveni islednik bude primoran da učini krivično delo. Tada se njegov položaj obično rešava primenom pravila koja se odnose na institut krajnje nužde – kaže profesor Škulić.

Prikrivenim islednicima se u mnogim državama daje mogućnost da pod svojim izmenjenim identitetom učestvuju u pravnom saobraćaju, tako što potpisuju ugovore, upisuju se kao vlasnici nekretnina u zemljišnim knjigama i katastrima, osnivaju firme, prijavljuju mesto stanovanja i registruju vozila. Na taj način oni odlično znaju i kako drugi članovi kriminalne organizacije peru nelegalno stečeni novac i čak ulaze u zajedničke investicije s njima.

U praksi sudova u Srbiji zabeležene su žalbe advokata okrivljenih, koji su tvrdili da je prikriveni islednik podstrekavao njihove branjenike da vrše krivična dela. U nekim slučajevima od suda je traženo da im prisustvo prikrivenog islednika bude „uzeto” kao olakšavajuća okolnost. Bilo je i onih koji su tvrdili da nikada ne bi primili mito da im novac nije nudio upravo – tajni agent.

Angažovanje prikrivenog islednika u našoj zemlji se sprovodi na osnovu naredbe sudije Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu, a na predlog tužioca za organizovani kriminal. Kada se podaci u krivičnom postupku dobiju na taj način i u skladu sa svim drugim detaljnim odredbama ZKP-a, onda se na tim dokazima može zasnivati i presuda suda. Dakle, reč je o dokazima koji nisu probavljeni na nezakonit način. Agenti „provokatori” u našoj zemlji rešili su mnoge slučajeve trgovine drogom i eksplozivnim napravama. Posebno je značajan njihov rad na slučajevima međunarodnog organizovanog kriminaliteta, a u poslednje vreme to su ne samo trgovina drogom i pranje novca već i trgovina ljudima i terorizam.

Agent FBI šest godina na „službi” u „Koza nostri”

Jedan od najpoznatijih tajnih agenata u SAD bio je Džozef Pistone iz FBI, koji je od 1975. do 1981. godine bio infiltriran u njujoršku Bonano familiju. Tamo je bio prihvaćen kao pravi pripadnik „Koza nostre” i raspoređen u bandu jednog od šefova – kapoa.

– Tokom šest godina Pistone je uspeo da sakupi dokaze o svakodnevnim aktivnostima te kriminalne organizacije, a najvažnije informacije bile su o njenim kontaktima sa drugim organizovanim kriminalnim grupama. To je, nakon okončanja njegovog rada, rezultiralo osudom više od sto učinilaca krivičnih dela organizovanog kriminaliteta u poznatom slučaju „Pica konekšen” – podseća profesor Škulić.

Među onima koji su osuđeni na osnovu dokaza ovog američkog agenta bili su i obični članovi bandi, ali i „bosovi” na najvišim pozicijama u kriminalnoj organizaciji. Da je „tajni zadatak” trajao kraće – ne bi bili sakupljeni svi potrebni dokazi da se čitava „familija” privede pravdi.

– Za položaj prikrivenog islednika u Nemačkoj se ponekad ističe da je na samoj ivici legaliteta, posebno kada je reč o situaciji da on ne sprečava činjenje krivičnog dela grupe u koju je ubačen, odnosno dela o kom je tokom svoje prikrivene aktivnosti saznao, upravo zbog toga što bi na taj način otkrio svoje delovanje i identitet. Moguća je i situacija da prikriveni islednik bude primoran da učini krivično delo. Tada se njegov položaj obično rešava primenom pravila koja se odnose na institut krajnje nužde – kaže profesor Škulić.