Plivamo u moru fraza i poštapalica

Imate 45 minuta da održite predavanje – a da ne izgubite pažnju svojih slušalaca, dvadeset minuta da odgovorite na profesorova pitanja – a da vam ne vrati indeks na pola odgovaranja, petnaest minuta da održite prezentaciju – a da ne dobijete mlaki aplauz, pet minuta da izložite svoj projekat– a da ne dobijete odgovor: hvala zvaćemo vas, tri minuta da date izjavu na televiziji– a da ne budete pogrešno interpretirani, jedan minut da objasnite službeniku na šalteru šta vam treba – a da vas ne pošalje u pogrešnu kancelariju. Dobro poznajete materiju o kojoj govorite, pa ipak, kolena su vam klecnula.

Ono što vas je uznemirilo jeste javni govor i jedan ste od mnogih kojima je ova tematika nepoznanica. Razlog za to je jednostavan: niko vas tome nije učio, ni u školi ni na fakultetu, uz retke izuzetke. Većini niko nije objasnio čak ni da se to uči i vežba.

Upravo to žele da promene Milan Bosiljčić, Slobodan Roksandić i Marko Milovanović, a od 2017, kada su osnovali udruženje „Izražajnost”, predano rade na tome kroz brojne seminare, radionice, predavanja.

Sva trojica glumci iz klase profesora Nebojše Dugalića, Roksandić se kasnije okrenuo komunikologiji iz koje je završio master, a danas je na doktorskim studijama, obuke, seminare i predavanja iz nepravedno skrajnutih kulture javnog govora i izlagačke pismenosti organizuju pre svega u okviru obrazovnog sistema. One su, od samog početka, sistemski prepoznate kao važne.

Udruženje „Izražajnost” je tako započelo sa stručnim tribinama i nešto kasnije stručnim seminarima za prosvetne radnike, i tribine i seminari bili su akreditovani kod Ministarstva prosvete, a na prvom međunarodnom vebinaru prošle godine imali su više od 12.000 prosvetnih radnika iz Srbije i Republike Srpske. Uz podršku Ministarstva spoljnih poslova RS i Ministarstva prosvete i kulture Republike Srpske, svoje projekte proširili su i preko granica naše zemlje, pa su organizovali seminare u 24 grada u Srbiji i sedam u Srpskoj.

U 90 škola u Srbiji sproveli su seminare o kulturi javnog govora, a iza njih je i više od 50 projekata usmerenih na mlade. Jedan od projekata na koji su ponosni jeste i „Karavan kulture govora”, koji je postao deo nacionalne kampanje „Negujmo srpski jezik” Ministarstva kulture. Od prošle godine, uz podršku Ministarstva omladine i sporta, organizovali su i seminare namenjene mladima od 15 do 30 godina u sedam gradova Srbije. A u septembru, kako za „Politiku” kaže Milan Bosiljčić, spremaju se da započnu pilot-projekat u tri osnovne škole: đacima će kulturna javnog govora biti ponuđena kao sekcija u školi.

– Poražavajuće je što od bogatstva srpskog jezika koristimo skroman fond reči, a uz to mladi preko mere ubacuju u svoj govor anglicizme, žargonizme, a sada i skraćenice koje koriste u međusobnom dopisivanju na društvenim mrežama. Pokušavamo da im skrenemo pažnju na to, da obogate svoj rečnik, ali da obrate pažnju i na dikciju, dinamiku govora, njegov ritam, sadržajnost i izražajnost – kaže Bosiljčić.

Podelio je s nama i svoje iskustvo: radio je i na sopstvenoj kulturi javnog govora i, kaže, namerno ostavio svoje stare intervjue na „Jutjubu” kao pokazni primer kako se oslobodio poštapalica koje je, kao i mnogi, nesvesno koristio. Zgrožen je, dodaje, kad čuje kako govore neki mladi glumci: kako govore u intervjuu, tako nikad ne bi govorili na sceni, svakako nikad ne bi 200 puta u 20 minuta izgovorili poštapalicu, osim ako to uloga izričito ne zahteva.

Patimo od epidemije monotonije u govoru, nadovezuje se na njegove reči Slobodan Roksandić. Iz njegovog desetogodišnjeg iskustva podučavanja u kulturi javnog govora zaključuje da, u stvari, nema mnogo onih koji mogu da održe dobar govor.

– Mali broj ljudi ume na svesnom nivou da verbalno prezentuje ono što želi, mali broj njih ume da bude u tome dinamičan, da prepozna u sadržaju ključne reči i rečenice, mesta koja bi trebalo izgovoriti malo sporije, gde bi trebalo promeniti ritam govora. Poštapalice su konstantna boljka, kao i trema koje zna da muči i javne ličnosti, a ne samo one koji imaju malo iskustva s javnim nastupima. Za tremu nemam gotovo rešenje, postoje dobre tehnike koje mogu da se primene, psihološke, glumačke, komunikološke, vežbe disanja. Ali, svako mora sam da radi na svojoj tremi, da se posveti tome da se izbori s njom. Svakako je važna i dobra priprema, da ovladamo sadržajem, ali i načinom izlaganja koji često zanemarujemo. Ukratko: bavite se svojim govorom, razgovetnošću, dinamikom, neverbalnom komunikacijom – ističe Roksandić.

Za razliku od nekih drugih vremena kada su pojedine medijske kuće bile, kako ih Roksandić naziva, „živi” udžbenici kulture javnog govora, a bardovi glumišta pesma za uši i dok pričaju o najobičnijim stvarima, danas je retko naći nekoga ko bi mogao biti uzor mladima u javnom govoru.

– Čini se donkihotovskom borba protiv govora njihovih uzora, jutjubera i influensera čiji rečnik obiluje psovkama i uličnim slengom. Zbog toga je važno da mladi u školi mogu da nauče o važnosti javnog govora, ali su od velike pomoći tu i roditelji. Terajte svoju decu da vam na pitanje: kako je bilo danas u školi, odgovore više od jedne prostoproširene rečenice, da vam opišu, obrazlože ono što su doživeli. Čime god da se sutra budu bavili, govorna kultura će im i te kako koristiti – napominje Roksandić.

Progovori da bih te razumeo

Udruženje „Izražajnost” objavilo je i knjigu „Progovori da vidim ko si”, koja je, kako kaže Bosiljčić, prvo nastavno sredstvo o kulturi govora kod nas i akreditovana je kao nastavno sredstvo kod ministarstava prosvete Srbije i Republike Srpske od trećeg razreda osnovne škole do kraja srednje škole. Svaka lekcija u knjizi ima svoj kjuar kod preko kojeg se predavanja mogu skinuti na mobilni telefon i odslušati posle čega slede zadaci i govorne vežbe. Učenik, zatim, snimi svoju vežbu i šalje je stručnom timu udruženja koje mu takođe preko audio-snimka šalje komentare, sugestije i smernice kako da usavrši svoj govor. Na imejl stručnog tima do sada je stiglo više od 500 audio-snimaka korisnika priručnika.