Srpski ustavni koraci – nekad i sad

Srbija danas slavi Dan državnosti, svoju samosvojnost, državni i nacionalni identitet, ali i ustavnost, koja je pre svega nedelju dana obogaćena proglašenjem ustavnih amandmana u oblasti pravosuđa. Gotovo čitavu prošlu godinu, kao i početak ove, obeležili su tako povećana zainteresovanost stručne, ali i šire javnosti za Ustav, njegovo značenje, smisao, očuvanje i unapređenje. Razvoj tek pre koji dan (pomalo) utihnulih događaja u vezi s republičkim referendumom o potvrdi teksta amandmana, kao i čitanje impresivnog izdanja priređenih srpskih ustavnih tekstova „Srpski ustavi” u izdanju „Službenog glasnika” (ur. V. Petrov, D. Simović i M. Radojević), podstakli su autora ovih redova na promišljanje o tome kakvi su naši ustavni koraci bili nekada, a kakvi sada – da li su nešto drugačiji, možda zreliji i sigurniji, ili su, pak, isti kao oni s početaka naše moderne državnosti?

Dan državnosti Republike Srbije obeležava se 15. februara, na Sretenje, zbog dva značajna istorijska događaja koja su se dogodila ovoga dana – početak Prvog srpskog ustanka 1804. godine i donošenje prvog celovitog, pisanog srpskog ustavnog akta – Sretenjskog ustava 1835. Dok prvi povezujemo s vođom ustanka – vrhovnim voždom Đorđem Petrovićem Karađorđem, za drugi je zaslužan Dimitrije Davidović, velikan srpske kulturne i političke istorije – prosvetitelj, ustavopisac, diplomata, novinar i publicista.

Davidović nije bio pravnik, ali je bio obrazovan i prosvećen čovek, te je i tekst samog Ustava bio i pravno-stilski prilično solidan, a sadržinski, kako će vreme pokazati – i previše napredan za ono vreme. Bio je vođen liberalnim idejama, najviše pod uticajem Francuske, pa se čak govorilo da je reč o „francuskom zasadu u turskoj šumi”. Ipak, Sretenjski ustav je uprkos svom kratkom trajanju nesporno ostavio svojevrsni pečat na srpskom ustavnom identitetu. S druge strane, ustavne amandmane iz 2022. godine sačinila je radna grupa od 11 pravnika, konstitucionalista – teoretičara, ali i praktičara, kao i normativaca. Naučno ju je predvodio redovni profesor ustavnog prava, sudija Ustavnog suda i član Venecijanske komisije Vladan Petrov, čovek neskriveno inspirisan likom i delom Dimitrija Davidovića. Ideje vodilje bile su umnogome iste – da se (izvršna) vlast „zauzda”, uvede red, pospeši težnja ka pravdi i efikasnosti, kao i da se doprinese približavanju Evropi.

Formalno po svom načinu donošenja „oktroisan” od kneza Miloša Obrenovića, Sretenjski ustav je suštinski, pak, predstavljao kompromis između volje kneza i težnje naroda da se njegova vrhovna vlast „ustavi” (zauzda, ograniči). Ustavni amandmani u oblasti pravosuđa koje je Srbija dobila ove godine takođe predstavljaju osnovu da se vlast „ustavi”, tj. da se jasno ostvari osnova za sprečavanje uticaja izvršne, političke vlasti na kadriranje i funkcionisanje pravosudnih vlasti. Za razliku od Sretenjskog ustava, suvereni građani Srbije su ovaj ustavni akt potvrdili na republičkom referendumu. Izvršna vlast (knez) je svojevremeno na ustupke bila primorana silom („Miletina buna”), dok se danas na odustanak od „dela svog kolača” odlučila usled dugogodišnjeg insistiranja većinskog dela struke, znatnog dela nauke, relevantnih evropskih faktora (kojima svojevoljno kao država težimo), a možda delom i zbog sazrevanja sopstvene svesti o neophodnosti reformi u prilično zapuštenom domenu pravosuđa, posebno u delu o javnom tužilaštvu, koje suštinski nije reformisano od Drugog svetskog rata.

Naravno, bilo je i protivljenja – i tada i sada. Donošenje Sretenjskog ustava nije se dopalo pre svega Turskoj, čiji je Srbija te 1835. godine i dalje formalno bila deo, ali i evropskoj Austriji, kao i Rusiji. Ustavnim amandmanima danas se, pak, od „velikih sila” i Evrope kojoj težimo nije protivio niko, naprotiv. Dolazilo je do paradoksa da nova rešenja napadaju (nekada možda legitimno, ali katkad i nekritički) čak i neki srpski intelektualci koji se inače zdušno zalažu za srpski put ka Evropi, uprkos tome što je ta ista Evropa nedvosmisleno stala na stanovište da takva revizija predstavlja jasan korak u dobrom pravcu. Relevantni evropski zvaničnici, od predstavnika Evropske unije, do Venecijanske komisije, verovatno najvećeg autoriteta za pitanja ustavnog prava u Evropi (i svetu), ocenili su pozitivno i podržali amandmane u oblasti pravosuđa.

Može se slobodno reći da je Sretenjski ustav bio po svojim rešenjima možda i ispred (znatnog dela) same Evrope, te je zbog toga i bio kratkog veka (na snazi tek šest nedelja). S druge strane, srpski ustavni amandmani iz 2022. pravljeni su s jasnom težnjom da budu izbalansirani – po meri Evrope, ali pre svega (i sasvim komplementarno) same Srbije, što će im, nadam se, za razliku od Sretenjskog ustava, omogućiti dug život i dalje demokratsko oblikovanje srpskog ustavnog identiteta. Mislim da bi Dimitrije Davidović danas izvesno bio ponosan jer se u ovom pogledu Srbija sada kreće pravim putem. Ostaje nam samo da u istom duhu – idemo dalje.

Naučni saradnik Instituta za uporedno pravo