Ubuduće bez subvencija za privatne domove

Zbog odluke nadležnih da prekinu subvencionisanje smeštaja starih osoba u privatnim domovima, svi štićenici kojima je država podmirivala razliku između visine penzije i pune cene u ustanovi premešteni su u državne domove. I dok su neki imali sreću da ostanu u istom gradu, drugi su premešteni u sasvim drugi kraj zemlje, pa je Subotica sada nova adresa osobama koje su ceo život provele u Leskovcu, kaže predsednik Udruženja privatnih domova za stare Radoslav Milovanović. On dodaje da je ova situacija nastala jer Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja nije nastavilo s raspisivanjem novih javnih konkursa za smeštaj korisnika u privatnim ustavama socijalne zaštite.

– Od avgusta do danas iseljeno je više od 50 štićenika staračkih domova, a pošto mnogi od njih imaju starateljsku zaštitu, i to uglavnom centara za socijalni rad, oni protiv svoje volje bivaju premešteni s jednog na drugi kraj države, a saglasnost za taj potez potpisuje službenik nadležnog centra. Tom prilikom se ne vodi računa o potrebama i željama korisnika koji su se već privikli na prostor i teško im je da menjaju okruženje. Dobro je poznato da se stari teško privikavaju na promene bilo koje vrste. Njima je ponekad problem da promene i garderobu na koju su navikli, a kamoli da se isele iz mesta u kom su živeli ceo život i presele u drugi kraj zemlje. Iz razgovora sa zaposlenima u centrima za socijalni rad znamo da svaki centar brine o barem nekoliko ljudi koji imaju potrebu za domskim smeštajem. Za većinu je subvencija države (bila) jedini način da budu smešteni u dom – objašnjava Milovanović.

Na pitanje zbog čega je država prekinula program subvencionisanja smeštaja starih osoba u privatne domove u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja objašnjavaju da ove godine nije potpisan okvirni sporazum za usluge domskog smeštaja u privatnim ustanovama socijalne zaštite jer u državnim domovima ima dovoljno kapaciteta za smeštaj svih lica.

– Trenutno je na raspolaganju oko 2.800 praznih mesta u državnim domovima, dakle ne postoji zakonski osnov za nastavak okvirnog sporazuma. Svi korisnici koji su želeli da ostanu, a odgovara im smeštaj u privatnim domovima, ostali su na tom smeštaju. Korisnici kojima je prestao smeštaj u privatnim domovima po ovom osnovu su smešteni u ustanove socijalne zaštite za smeštaj korisnika čiji je osnivač Republika Srbija ili AP Vojvodina, u skladu sa svojim potrebama i iskazanom voljom – ističu u resornom ministarstvu.

Podsećanja radi, Ministarstvo za rad je 2018. godine pokrenulo program subvencionisanja usluge domskog smeštaja materijalno ugroženih osoba u privatne staračke domove, koje nemaju bliže srodnike i materijalno su ugrožene, a nalaze se na listama čekanja za smeštaj u državnim domovima. Ako je, primera radi, penzija korisnika 30.000 dinara, preostali iznos do pune cene smeštaja snosi država, a ako korisnik nema nikakav izvor prihoda i u kategoriji je najugroženijih, država će platiti ceo račun. Procedura nalaže da, kada se ustanovi da nema slobodnih mesta za prijem u gerontološkoj ustanovi, stručni radnik ustanove šalje obaveštenje organu starateljstva o tome da će zahtev za smeštaj biti na čekanju do oslobađanja adekvatnog mesta. Tek po dostavljenom obaveštenju da nema mesta u državnoj ustanovi centar realizuje smeštaj u privatnom domu.

Problemi sa isplatama subvencija države nastali su u drugoj polovini 2020. godine, da bi država već na početku prošle godine dugovala oko 6,7 miliona dinara za smeštaj pedeset korisnika koji su se nalazili u privatnim domovima za stare i stalno „probijala” rokove za plaćanje. Zbog višemesečnog kašnjenja isplata vlasnici mnogih privatnih domova bili su prinuđeni da smanje plate svojim zaposlenim radnicima i podignu kredit kako bi platili poreze i doprinose – kako im država ne bi blokirala račun preduzeća. U toj situaciji najviše su bili oštećeni ljudi koji su na ulici ili su smešteni u Prihvatilište za stara i odrasla lice, koji su primani u staračke domove na osnovu ugovora o subvencionisanom smeštaju.

Za smeštaj starih i iznemoglih koji nemaju bližu rodbinu, a pritom su i socijalno ugroženi, iz državne kase je izdvajano 20 miliona dinara godišnje. Tim novcem se subvencionisao njihov boravak u privatnim domovima za stare, kako ne bi predugo čekali na krevet u državnoj ustanovi. Na taj način trebalo je rešiti problem nedovoljnog broja mesta u državnim ustanovama i predugih lista čekanja. Projekat su, međutim, često kočile mnogobrojne procedure, a od odobrenih sredstava potrošeno je svega deset odsto.