Убудуће без субвенција за приватне домове

Због одлуке надлежних да прекину субвенционисање смештаја старих особа у приватним домовима, сви штићеници којима је држава подмиривала разлику између висине пензије и пуне цене у установи премештени су у државне домове. И док су неки имали срећу да остану у истом граду, други су премештени у сасвим други крај земље, па је Суботица сада нова адреса особама које су цео живот провеле у Лесковцу, каже председник Удружења приватних домова за старе Радослав Миловановић. Он додаје да је ова ситуација настала јер Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања није наставило с расписивањем нових јавних конкурса за смештај корисника у приватним уставама социјалне заштите.

– Од августа до данас исељено је више од 50 штићеника старачких домова, а пошто многи од њих имају старатељску заштиту, и то углавном центара за социјални рад, они против своје воље бивају премештени с једног на други крај државе, а сагласност за тај потез потписује службеник надлежног центра. Том приликом се не води рачуна о потребама и жељама корисника који су се већ привикли на простор и тешко им је да мењају окружење. Добро је познато да се стари тешко привикавају на промене било које врсте. Њима је понекад проблем да промене и гардеробу на коју су навикли, а камоли да се иселе из места у ком су живели цео живот и преселе у други крај земље. Из разговора са запосленима у центрима за социјални рад знамо да сваки центар брине о барем неколико људи који имају потребу за домским смештајем. За већину је субвенција државе (била) једини начин да буду смештени у дом – објашњава Миловановић.

На питање због чега је држава прекинула програм субвенционисања смештаја старих особа у приватне домове у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања објашњавају да ове године није потписан оквирни споразум за услуге домског смештаја у приватним установама социјалне заштите јер у државним домовима има довољно капацитета за смештај свих лица.

– Тренутно је на располагању око 2.800 празних места у државним домовима, дакле не постоји законски основ за наставак оквирног споразума. Сви корисници који су желели да остану, а одговара им смештај у приватним домовима, остали су на том смештају. Корисници којима је престао смештај у приватним домовима по овом основу су смештени у установе социјалне заштите за смештај корисника чији је оснивач Република Србија или АП Војводина, у складу са својим потребама и исказаном вољом – истичу у ресорном министарству.

Подсећања ради, Министарство за рад је 2018. године покренуло програм субвенционисања услуге домског смештаја материјално угрожених особа у приватне старачке домове, које немају ближе сроднике и материјално су угрожене, а налазе се на листама чекања за смештај у државним домовима. Ако је, примера ради, пензија корисника 30.000 динара, преостали износ до пуне цене смештаја сноси држава, а ако корисник нема никакав извор прихода и у категорији је најугроженијих, држава ће платити цео рачун. Процедура налаже да, када се установи да нема слободних места за пријем у геронтолошкој установи, стручни радник установе шаље обавештење органу старатељства о томе да ће захтев за смештај бити на чекању до ослобађања адекватног места. Тек по достављеном обавештењу да нема места у државној установи центар реализује смештај у приватном дому.

Проблеми са исплатама субвенција државе настали су у другој половини 2020. године, да би држава већ на почетку прошле године дуговала око 6,7 милиона динара за смештај педесет корисника који су се налазили у приватним домовима за старе и стално „пробијала” рокове за плаћање. Због вишемесечног кашњења исплата власници многих приватних домова били су принуђени да смање плате својим запосленим радницима и подигну кредит како би платили порезе и доприносе – како им држава не би блокирала рачун предузећа. У тој ситуацији највише су били оштећени људи који су на улици или су смештени у Прихватилиште за стара и одрасла лице, који су примани у старачке домове на основу уговора о субвенционисаном смештају.

Зa смештај старих и изнемоглих који немају ближу родбину, а притом су и социјално угрожени, из државне касе је издвајано 20 милиона динара годишње. Тим новцем се субвенционисао њихов боравак у приватним домовима за старе, како не би предуго чекали на кревет у државној установи. На тај начин требало је решити проблем недовољног броја места у државним установама и предугих листа чекања. Пројекат су, међутим, често кочиле многобројне процедуре, a од одобрених средстава потрошено је свега десет одсто.