Način života ili stanje uma

Onog dana kada su Francuzi izašli na ulice da brane zakon o radu, koji je već bio srušen u ostatku Evrope, bilo je jasno da nestaju poslednji obrisi srednje klase, simbola „američkog sna” – dobrog posla, sigurnih zarada, posedovanja nekretnine i obezbeđenog obrazovanja za decu. Portret staleža koji je nekada činio finansijsku sigurnost i priliku za bolju budućnost uz mogućnost štednje danas se svodi na raspodelu sredstava za pokrivanje računa i žongliranje kreditnim karticama da bi se otišlo na odmor. „Milenijalci”, za razliku od „bebi-bum generacije”, ne mogu da se oslanjaju na stalne poslove po sticanju diplome sa kojih se, neretko, odlazilo u penziju. Oni moraju da menjaju zanimanja, rade više poslova i na jednom mestu se kratko zadržavaju. Samo u Španiji je pre pandemije 80 odsto radnih mesta bilo privremeno. Više nije poželjno biti nastavnik, profesor, lekar, već se uhlebiti u javnom sektoru, stranim kompanijama, sektoru finansija i informacionih tehnologija. Pojedina istraživanja ukazuju da se u Evropi i SAD srednja klasa smanjila za dve trećine, a da među onima koji se po primanjima svrstavaju u ovu klasu samo polovina odgovara svim kriterijumima, recimo, da redovno posećuju bioskope i pozorišta, putuju, kupuju knjige. Postoji izreka da je skupo biti siromašan, a sve skuplje biti srednja klasa. Plate su stagnirale u poslednje četiri decenije, a čak i povišice idu u korak s inflacijom, a ne troškovima života.

Nedavno je jedna mlada Francuskinja, govoreći na ovu temu, upitala novinara gde je pogrešila jer ne može da se iskobelja iz dugova iako je išla stopama svojih roditelja. Završila je fakultet i specijalizacije. Govori strane jezike. Pronašla je stabilan posao. Udala se i rodila dvoje dece. Od momenta kada su njeni roditelji ulagali u njeno obrazovanje do časa kada je diplomirala troškovi života su porasli, a plate nisu. Skuplje tržište nekretnina, u proseku za 39 odsto u odnosu na pre 30 godina, uslovilo je da „milenijalci” žive kao podstanari i kasno podižu kredite za kupovinu stanova, što ih je dalje sprečilo da štede i grade bogatstvo. Mogućnost kupovine stana jedna je od glavnih stavki koje ne mogu da priušte u odnosu na svoje roditelje.

„Čini mi se da nikada neću doživeti dan kada neću biti zabrinuta zbog novca”, rekla je Francuskinja novinaru. Bezbrižnost u ovom smislu je upravo ono što je prethodne generacije činilo srednjom klasom. Prihodi njenog domaćinstva tehnički ih svrstavaju u ovaj sloj, ali ih istiskuju troškovi stanovanja, zdravstvene zaštite, otplate dugova, brige o deci. Takva situacija postala je naglašenija tokom pandemije i tek će biti, pogotovu u zemljama gde ekonomski oporavak nije na pomolu. Istraživački centar „Pju” kaže da je rang globalne srednje klase lani pao za 90 miliona ljudi, što je pojačalo jaz između bogatih i siromašnih. Jug Azije beleži da je više od dve trećine ljudi koji su pripadali ovoj klasi skliznulo u siromaštvo.

Međutim, struka kaže da ne postoje istraživanja koja konkretno mogu da odgovore na pitanje da li se ovaj stalež zapravo smanjuje, nestaje ili transformiše, niti ko mu sve pripada jer jedina odrednica nije ekonomski status. Za neke je to način života, za druge stanje uma. Može se reći da se povećava polarizacija društva rastom raspona između bogatih i najsiromašnijih. Štaviše, postoji struja koju na neki način raduje napuštanje „farse stabilne, bezbedne porodice” jer počinjemo da govorimo o nejednakostima i tome kako da život učinimo pravednijim za sve i da se napokon suočimo s diskriminacijama i lažnim pogledima s visine. Oni smatraju da tradicionalna stratifikacija društva ne treba da postoji i navode primer Velike Britanije, gde su uočili čak sedam društvenih slojeva. Druga struja, pozivajući se na svoja istraživanja u Americi, tvrdi da je srednji sloj ostao netaknut, a da se promene dešavaju samo po gornjim rubovima koji prelaze u bogate. Svi se slažu da je važno imati stabilni deo društva koji utiče na događanja i kojem bi obrazovanje trebalo da bude bitnije od novca jer se u suprotnom sistem vrednosti i sve ostalo krivi i transformiše – kao kičma koja pati od skolioze, progresivne bolesti koja, ako se ignoriše, može dovesti do trajnog deformiteta. O fenomenu po nekima nestanka, drugima urušavanja ili transformacije srednje klase sve više se priča kroz pitanje identiteta obrazovanih i radnih ljudi – nevezano za novac. Sociolozi su, recimo, primetili da je s nestankom ekonomske sigurnosti nestala solidarnost u srednjoj klasi. Kada je ovaj društveni sloj počeo da se širi u SAD sredinom 20. veka, to je učinio zahvaljujući radu sindikata koji su se borili za plate i beneficije koje su omogućavale uštede za budućnost, međutim, kasnije je solidarnost prema radnicima, ali i međusobna, u okviru iste profesije, nestajala.

A ako je, kako kažu, nestao identitet srednje klase, koja je kičma Amerike i uopšte svakog društva, onda to dovoljno govori ne samo o jednom sloju, već stanju nacije, političkom, sociološkom i kulturološkom diskursu.