Начин живота или стање ума

Оног дана када су Французи изашли на улице да бране закон о раду, који је већ био срушен у остатку Европе, било је јасно да нестају последњи обриси средње класе, симбола „америчког сна” – доброг посла, сигурних зарада, поседовања некретнине и обезбеђеног образовања за децу. Портрет сталежа који је некада чинио финансијску сигурност и прилику за бољу будућност уз могућност штедње данас се своди на расподелу средстава за покривање рачуна и жонглирање кредитним картицама да би се отишло на одмор. „Миленијалци”, за разлику од „беби-бум генерације”, не могу да се ослањају на сталне послове по стицању дипломе са којих се, неретко, одлазило у пензију. Они морају да мењају занимања, раде више послова и на једном месту се кратко задржавају. Само у Шпанији је пре пандемије 80 одсто радних места било привремено. Више није пожељно бити наставник, професор, лекар, већ се ухлебити у јавном сектору, страним компанијама, сектору финансија и информационих технологија. Поједина истраживања указују да се у Европи и САД средња класа смањила за две трећине, а да међу онима који се по примањима сврставају у ову класу само половина одговара свим критеријумима, рецимо, да редовно посећују биоскопе и позоришта, путују, купују књиге. Постоји изрека да је скупо бити сиромашан, а све скупље бити средња класа. Плате су стагнирале у последње четири деценије, а чак и повишице иду у корак с инфлацијом, а не трошковима живота.

Недавно је једна млада Францускиња, говорећи на ову тему, упитала новинара где је погрешила јер не може да се искобеља из дугова иако је ишла стопама својих родитеља. Завршила је факултет и специјализације. Говори стране језике. Пронашла је стабилан посао. Удала се и родила двоје деце. Од момента када су њени родитељи улагали у њено образовање до часа када је дипломирала трошкови живота су порасли, а плате нису. Скупље тржиште некретнина, у просеку за 39 одсто у односу на пре 30 година, условило је да „миленијалци” живе као подстанари и касно подижу кредите за куповину станова, што их је даље спречило да штеде и граде богатство. Могућност куповине стана једна је од главних ставки које не могу да приуште у односу на своје родитеље.

„Чини ми се да никада нећу доживети дан када нећу бити забринута због новца”, рекла је Францускиња новинару. Безбрижност у овом смислу је управо оно што је претходне генерације чинило средњом класом. Приходи њеног домаћинства технички их сврставају у овај слој, али их истискују трошкови становања, здравствене заштите, отплате дугова, бриге о деци. Таква ситуација постала је наглашенија током пандемије и тек ће бити, поготову у земљама где економски опоравак није на помолу. Истраживачки центар „Пју” каже да је ранг глобалне средње класе лани пао за 90 милиона људи, што је појачало јаз између богатих и сиромашних. Југ Азије бележи да је више од две трећине људи који су припадали овој класи склизнуло у сиромаштво.

Међутим, струка каже да не постоје истраживања која конкретно могу да одговоре на питање да ли се овај сталеж заправо смањује, нестаје или трансформише, нити ко му све припада јер једина одредница није економски статус. За неке је то начин живота, за друге стање ума. Може се рећи да се повећава поларизација друштва растом распона између богатих и најсиромашнијих. Штавише, постоји струја коју на неки начин радује напуштање „фарсе стабилне, безбедне породице” јер почињемо да говоримо о неједнакостима и томе како да живот учинимо праведнијим за све и да се напокон суочимо с дискриминацијама и лажним погледима с висине. Они сматрају да традиционална стратификација друштва не треба да постоји и наводе пример Велике Британије, где су уочили чак седам друштвених слојева. Друга струја, позивајући се на своја истраживања у Америци, тврди да је средњи слој остао нетакнут, а да се промене дешавају само по горњим рубовима који прелазе у богате. Сви се слажу да је важно имати стабилни део друштва који утиче на догађања и којем би образовање требало да буде битније од новца јер се у супротном систем вредности и све остало криви и трансформише – као кичма која пати од сколиозе, прогресивне болести која, ако се игнорише, може довести до трајног деформитета. О феномену по некима нестанка, другима урушавања или трансформације средње класе све више се прича кроз питање идентитета образованих и радних људи – невезано за новац. Социолози су, рецимо, приметили да је с нестанком економске сигурности нестала солидарност у средњој класи. Када је овај друштвени слој почео да се шири у САД средином 20. века, то је учинио захваљујући раду синдиката који су се борили за плате и бенефиције које су омогућавале уштеде за будућност, међутим, касније је солидарност према радницима, али и међусобна, у оквиру исте професије, нестајала.

А ако је, како кажу, нестао идентитет средње класе, која је кичма Америке и уопште сваког друштва, онда то довољно говори не само о једном слоју, већ стању нације, политичком, социолошком и културолошком дискурсу.