Plejmejker u operacionoj sali

Doktoru Marku Jevriću, nekada talentovanom dečaku, košarkaškoj zvezdi u rodnom Leskovcu, sudbina i život odredili su sasvim drugu ulogu. Danas je hirurg u Institutu za onkologiju i radiologiju u Beogradu i iza njega je već nebrojeno mnogo operacija.

Pandemija virusa korona ulazi u treću godinu, a u njenoj senci odvija se podjednako važna borba zdravstvenih radnika s malignim bolestima. I kako objašnjava naš sagovornik, specijalista opšte hirurgije, jedan od naših najuspešnijih hirurga, u Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije u toj borbi raspolažu s najsavremenijom dijagnostikom, terapijskim metodama, a rezultati lečenja su sve bolji zbog uvođenja protokola. Boljem tretmanu raka doprinelo je i uvođenje ciljane takozvane target terapije i upotreba lekova najnovije generacije. Naš sagovornik ima dobru vest za mnoge žene obolele od raka dojke: u institut će uskoro stići inovativna terapija takozvani CDK 4/6 inhibitori za uznapredovali karcinom dojke.

Ne zaostajemo za svetom

– Srbija u mnogim segmentima lečenja kancera ne zaostaje za svetom. Zahvaljujući iskusnim lekarskim timovima mi već imamo evropski nivo. Međutim, potrebna nam je nova, veća zgrada instituta, jer to bi nepotrebnih muka rešilo i najteže bolesnike i hirurge. Aktuelna vlast obećala je da će u dogledno vreme podići novi onkološki centar, što je od neprocenjive važnosti za naše zdravstvo i narod Srbije – podseća dr Jevrić.

Najvažniji deo lečenja malignih tumora odvija se upravo u operacionim dvoranama starog zdanja instituta. Ima ih pet, ali bi se i operacioni tim i bolesnici osećali bezbednije i komotnije kada bi ih bilo više.

Ističe da se hitni slučajevi rešavaju odmah, a na operaciju se čeka prosečno oko mesec i po dana. Međutim, u vrtoglavim naletima kovida 19, kao što je sada slučaj, već zaboravljeno dugo čekanje na operativne zahvate vraća se na tapet. Razlog za to je što kovid bolnice preuzimaju anesteziologe odasvud, pa i iz Instituta za onkologiju, čiji okrnjeni timovi time gube svoj teško ustanovljeni ritam.

– Ono što je u institutu dobro jesu uspostavljeni protokoli lečenja, koji se iz godine u godinu unapređuju i prate svetske trendove, a oni podrazumevaju i konzilijarno lečenje. U konzilijumu se okupljaju svi specijalisti, čije je mišljenje neophodno da se donese odluka o daljem lečenju. Nadležni su se pobrinuli da sada imamo vrhunske magnetne rezonance, skenere, kolor doplere, ultrazvuk, akceleratore, 3D mamomate... Toga ranije nije bilo – navodi dr Jevrić.

U ustanovi, koju toliko hvali i voli, dr Marko Jevrić se našao posle studija medicine, tokom kojih je zaslužio stipendiju ambasade Kraljevine Norveške, jer je u indeksu ređao mnoge desetke, pa je krajnji skor bio 9,62. Usledila je specijalizacija, potom se edukovao u oblasti hirurgije raka dojke u Japanu, učestvovao u domaćim i evropskim značajnim projektima, a prošle godine stigao i do doktorske titule. Posle brojnih operacija, pogotovo kada je reč o hirurgiji raka dojke, danas dr Jevrić ima samo jednu važnu poruku: kancer dojke je izlečiv kada se otkrije u ranoj fazi, kada tumorske ćelije nisu probile bazalnu membranu. I poodmakli rak moguće je „prevesti” u hronično stanje s kojim se živi.

Uz operativno lečenje raka štitne žlezde, melanoma i sarkoma kože, fokus dr Jevrića je na kanceru dojke koji je, prema nekim procenama, kod nas poprimio karakteristike epidemije. Srećom, paralelno stižu informacije o novoj generaciji lekova koji uz specijalne terapije uspešno leče ili barem produžavaju život najteže obolelih.

Dokle smo stigli u borbi s teškom bolešću?

– Prema statistici istraživačke agencije „Globokan 2020”, u Srbiji je dijagnostifikovano više od 6,5 hiljada obolelih uz stopu smrtnosti od 23,9 procenata. U poslednjih 15 godina ostvaren je napredak u lečenju kancera dojke. Tome su doprineli rana dijagnostika i poboljšanje operativnog lečenja, ali i raspoloživost savremene hemio, target i radio terapije. Nove generacije lekova dvostruko uvećavaju šanse za preživljavanje obolelih, a oni su sada više dostupni i našim pacijentima, što je zasluga Ministarstva zdravlja i Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja – ističe naš sagovornik.

Inače, uzak i dug hodnik do ordinacije dr Jevrića uvek je prepun žena najrazličitijih godišta, među kojima se sve češće pojavljuju žene u tridesetim godinama, pa i sasvim mlade devojke. Uprkos gužvi, u hodniku prevladava tišina, a u zagušljivom vazduhu struje najrazličitije emocije: briga, strah i tuga. Događaju se i široki osmesi u trenucima radosti kada iz ordinacije izađe žena čija je dijagnoza: benigna. Reč benigna najlepša je moguća reč koju bi da čuje svaka od pacijentkinja koje strpljivo i dugo čekaju ispred njegove ordinacije.

Dr Jevrić često mora da saopštava najtežu dijagnozu. Kaže da se vodi praksom da se pacijentima saopštava istina, ma kako loša bila, dakako, uz objašnjenje šta i kako dalje, ne bi li se rak što pre otklonio ili, u najtežim slučajevima, usporio. Ali, mladi lekar ume i da uteši i pruži nadu pacijentkinjama, a topli odnos i neposrednost poneo je izgleda s juga Srbije, iz rodnog Leskovca.

Baš bezbrižnost, druženje i smeh dr Marko Jevrić pominje kada se danas s mesta hirurga osvrne na dečačke dane u rodnoj varoši. Otkriva nam kako je nekada bio velika košarkaška nada, plejmejker podmlatka poznatog srpskog tima Zdravlje Leskovac. Kada se upisao na Medicinski fakultet i našao na životnoj raskrsnici, uvideo je da profesionalni sport ne može da opstane uz ove teške studije. Tužna srca morao je da se oprosti od koša i košarke, koju i danas voli, ali u njoj aktivno ne učestvuje.

Omiljene sportske figure, kao što su Medžik Džonson i Majkl Džordan, Petrović i Divac, u drugi plan potisnuli su Markovi učitelji hirurgije bez kojih, tvrdi, ne bi bio to što danas predstavlja. Pre svih, izdvaja hirurga-onkologa, profesora dr Radana Džodića, koji je umro u junu 2020. godine. On ga je naučio finesama operativnog lečenja, pogotovo kancera štitne žlezde.

 – Učenje kod profesora Džodića bilo je od presudnog značaja za moju hiruršku karijeru. Ko nije prošao njegovu školu, ima problem u hirurškom radu – tvrdi Jevrić. Izuzetno poštuje i dr Vladana Pošarca, specijalistu opšte hirurgije, koji ga je uputio u hirurgiju dojke.

U hirurgiju, kraljicu medicine, zaljubio se, kaže, još u srednjoškolskim klupama:

– Dopalo mi se to što je hirurgija stvaran posao gde pacijent dođe s problemom koji mu se razreši u kratkom roku, a rezultati lečenja vidljivi su brzo. Hirurgija je lepa, kreativna, nijedan slučaj nije isti, svi su specifični, nema rutine. Svaki zahvat je priča za sebe i zahteva određena prilagođavanja.

Ne poriče da je posao hirurga u onkološkom institutu težak i da zahteva čvrstu i dobru organizaciju. Radni dan počinje rano ujutro lekarskom vizitom, ostatak provede u operacionoj sali, a događa se da kroz konzilijarne i ambulantne preglede prođe i do 70 pacijenata u jednom danu.

Trenira i čuva ruke

– Trudim se da ništa ne odlažem, već da sve obaveze završim tokom dana – kaže naš sagovornik.

Otkriva da se za svoj operativni radni dan priprema tako što pronađe bar malo vremena za odmor, a kako bi zadržao dobru koncentraciju i psihofizičku spremu u poslednje vreme redovno trenira.

Govori se da hirurzi naročitu pažnju moraju da poklanjaju svojim rukama, možda veću nego pijanisti. Koliko je tačna ova priča?

– Verovatno ima istine u tome. Klonim se aktivnosti koje bi dovele do eventualnih povreda pa samim tim i do ograničenja mog rada – iskren je dr Jevrić.

Šta će hirurgu virtuelni svet

Dr Marko Jevrić nema aktivne profile na društvenim mrežama.

– Iskreno, ne stižem da ih koristim. A i šta će jednom hirurgu virtuelni svet?

Priželjkivao sam devojčicu

Hirurzi moraju da budu veoma posvećeni svojoj profesiji i pitamo kako posao usklađuje s drugim segmentima života: porodicom, društvom, odmorom.

– Teško je naći balans i uskladiti sve obaveze s privatnim životom. Trudim se da svaki slobodan trenutak provedem s porodicom i prijateljima – kaže hirurg i otkriva kako nekoliko najbližih prijatelja nisu lekari, mada ume da se druži i s ljudima iz sopstvene profesije.

Na listi profesija koje lično ceni, sem pravnika, značajno mesto imaju građevinci, kakav je bio njegov ujak, pa arhitekte, elektroničari, uopšte prirodnjaci, ali i prosvetni radnici, što je profesija i Markove supruge Tamare.

Najlepše trenutke Marko provodi s petipogodišnjom ćerkom Larom.

– Priželjkivao sam devojčicu i želja mi se ostvarila! U porodici već imamo dovoljno muškaraca, pa je Lara svima pravo otkrovenje – otkriva nam ponosni tata.