Četvrtak, 30.06.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: IVANA VUJIĆ, rediteljka

Svet je u barci koja propušta vodu

U komadu „Iranska konferencija“ koji je napisao neposredno pre pandemije, Viripajev anticipira novo svetsko žarište, a danas je osim korone ono prošireno i na pretnju Trećim svetskim ratom
Ивана Вујић (Фото А. Васиљевић)

Jer čitav svet je tamnica, citat je iz Šekspirovog „Hamleta” koji savremeni ruski autor Ivan Viripajev koristi kao citat kojim počinje jednu od svojih najzrelijih drama „Iranska konferencija”. Rediteljka Ivana Vujić upravo je postavila ovaj komad na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu, ujedno je uradila idejno scensko rešenje i izbor muzike. Delo je prevela Sanja Milić, dramaturg je Ljubinka Stojanović, u umetničkom timu su i: Dušica Knežević, kostimograf, Sonja Vukićević, koreograf...

Kako ste rediteljski razrešili ovaj rebus Ivana Viripajeva?

Rebus predstavlja misao izraženu slikom i znacima koje treba rešiti. To je najuzbudljiviji zadatak i za reditelja i za glumca. Dramsko pisanje Ivana Viripajeva predstavlja oblik otvorenog dela na način na koji to definiše Umberto Eko, koji govori o prostoru u kome je moguće kretanje u svim pravcima i svaki pravac je dobar, a za primer nam daje Šekspira. Rukopis Ivana Viripajeva je čaroban spoj pitanja koja su postavljali ruski romanopisci i dramski pisci 19. veka, recimo Anton Pavlovič Čehov, i postdramskog pisanja. „Iranska konferencija” je misao izražena slikom i znacima koje treba rešiti, a rešenja nema.

„Kuda ide ova barka bez čoveka” Ivana Viripajeva? Šta dramu „Iranska konferencija” čini posebnom?

„Kuda ide ova barka bez čoveka” jeste citat stare persijske poezije. Persija predstavlja jednu od najstarijih ljudskih civilizacija, jednako važnu za evropsku civilizacij, kao i antička Grčka. Stih „Kuda ide ova barka bez čoveka” možemo dvostruko razumevati: barka jeste čovek i svet, ali barka je i: ja i moj život, barka koja će me odvesti na neku drugu stranu, odnosno barka koja me vodi na onaj svet. Trenutno, svet je u barci koja propušta vodu, i ta barka neće zaobići ni Australiju ni Novi Zeland, kaže Ivan Viripajev. Naravno, nestabilnost barke koja propušta vodu proizvodi ogroman strah, ali treba verovati, znati. Ne postoji nikakvo učenje već samo ljubav, koju Viripajev definiše kao rastvaranje, stanje dezintegracije, odsustvo „malog ja”.

 

Drame Ivana Viripajeva imaju nedokučivu duhovitost koja isijava kroz mračne taloge njihovih sudbina. Na šta vas lično drama „Iranska konferencija” asocira?

Već sam govorila o vezi između Antona Pavloviča Čehova i Viripajeva. Viripajev je, baš kao i Čehov veoma okrutan, ali s druge strane i duhovit pisac. Oba pisca vole čoveka, ali ga dobro poznaju. I kao što Čehov zna da je smrt uvek uz svaku radnju čoveka, i Viripajev sa ljubavlju i duhovitošu promatra čovekov nemir.

Viripajev se poigrava jedinstvom vremena, mesta i radnje, a nit koju ispreda kroz čitav svoj opus vezana je za nemogućnost savremenog čoveka da komunicira sa svojim bližnjim, a posebno sa samim sobom i na kraju sa Bogom. Zašto je ovo vreme za „Iransku konferenciju”?

Sama Iranska konferencija je metafora o velikim svetskim žarištima i nesrećama o kojima se mnogo govori, a u stvari treba hitno učiniti sve da se patnja nedužnih otkloni. Manje priče, više ljubavi i dela. U ovom komadu koji je Viripajev napisao neposredno pre pandemije, on anticipira novo svetsko žarište, a danas vidimo da je osim korone ovo žarište prošireno i na pretnju Trećim svetskim ratom. Vreme u kome nam se čini da padamo naniže i da vidimo požar, vidimo kako gori ovaj svet, jeste sigurno vreme za delanje. Kakvo će to delanje biti, i koje je delanje najtačnije pitanje je koje nam Ivan Viripajev postavlja, uključujući tu i humanistički racionalizam i religiozni tradicionalizam.

 

Radnja komada „Iranska konferencija” se odigrava na naučnoj konferenciji posvećenoj kompleksnoj relaciji dveju kultura „Istoka” i „Zapada”. Kakav je to: „sukob Alaha i koka-kole”?

U ovom delu razmatraju se žarišta i sukobi na planeti. Podsetimo se da od završetka Drugog svetskog rata na planeti Zemlji nije bilo nijednog dana mira, ako hoćemo ozbiljno da pričamo. Mnoge zemlje su prošle kroz najužasnija iskušenja, ratove, pa i mi sami smo bili žrtve bombardovanja. „Iranska konferencija” postavlja ozbiljno pitanje lične sposobnosti čoveka da išta promeni. Lično smatram, a moža i grešim, da je Ivan Viripajev bio inspirisan delom persijkog pesnika Atara Nišapurija i njegovom poemom „Govor ptica”. Piter Bruk je, podsetimo se, krajem sedadesetih godina napravio izvanrednu predstavu „Konferencija ptica” koja je nastala po ovoj poemi, i mi smo imali mogućost da je vidimo na Bitefu. Ona je odigrana na Fakultetu dramskih umetnosti u nezavršenim prostorima filmske sale. U ovom delu ptice tragaju za svojim idolom, odnosno za istinskim smislom, a na kraju puta vide da je smisao u njima samima. Čovek takođe čezne čitavog života da spozna život. Čehov, kao i persijski pesnik, u komadu „Tri sestre” poseduje repliku „Kuda lete ptice”. Persijski pesnik odgovara : „Kuda lete ove ptice? Zar one zaista lete na tamo neki zagonetni Jug? Zar postoji Zapad, Istok,Sever i neki tamo Jug? Stoj pored prozora i gledaj, to je sve.”

U konferencijskoj sali Univerziteta u Kopenhagenu za govornicom se smenjuje devet učesnika. Govore o najznačajnijem problemu koji oduvek stoji pred čovečanstvom, a to je čovekovo mesto u svetu i sam smisao života. Postoji još jedan segment komada: sloj „drugosti” kojom se bavi Viripajev. O čemu je, zapravo, reč?

Viripajev, naravno, ispituje sve naše strahove od drugosti i zahteva da se čovek pre svega duboko uputi ka ispitivanju sopstvenih strahova, onih strahova koji su nastali od njega samoga. Treba se vratiti samom sebi, i ako je moguće, upoznati istinsku ljubav koja ništa ne traži, a sve daje. Tada straha od drugog nema. Veoma sam ponosna što se u ovoj predstavi naša velika i draga glumica Ivana Žigon vraća na scenu posle deset godina. Takođe, u ovoj prestavi svi glumci imaju podjednako zahtevne zadatke, a to su Rada Đuričin, Radmila Živković, Vanja Milačić, Ivana Žigon, Vjera Mujović, Bojana Bambić, Marija Kundačina, Nebojša Kundačina, Slobodan Beštić, Gojko Baltić, Zoran Ćosić, Bogdan Bogdanović i Dimitrije Ilić.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.