Среда, 07.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ИВАНА ВУЈИЋ, редитељка

Свет је у барци која пропушта воду

У комаду „Иранска конференција“ који је написао непосредно пре пандемије, Вирипајев антиципира ново светско жариште, а данас је осим короне оно проширено и на претњу Трећим светским ратом
Ивана Вујић (Фото А. Васиљевић)

Јер читав свет је тамница, цитат је из Шекспировог „Хамлета” који савремени руски аутор Иван Вирипајев користи као цитат којим почиње једну од својих најзрелијих драма „Иранска конференција”. Редитељка Ивана Вујић управо је поставила овај комад на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду, уједно је урадила идејно сценско решење и избор музике. Дело је превела Сања Милић, драматург је Љубинка Стојановић, у уметничком тиму су и: Душица Кнежевић, костимограф, Соња Вукићевић, кореограф...

Како сте редитељски разрешили овај ребус Ивана Вирипајева?

Ребус представља мисао изражену сликом и знацима које треба решити. То је најузбудљивији задатак и за редитеља и за глумца. Драмско писање Ивана Вирипајева представља облик отвореног дела на начин на који то дефинише Умберто Еко, који говори о простору у коме је могуће кретање у свим правцима и сваки правац је добар, а за пример нам даје Шекспира. Рукопис Ивана Вирипајева је чаробан спој питања која су постављали руски романописци и драмски писци 19. века, рецимо Антон Павлович Чехов, и постдрамског писања. „Иранска конференција” је мисао изражена сликом и знацима које треба решити, а решења нема.

„Куда иде ова барка без човека” Ивана Вирипајева? Шта драму „Иранска конференција” чини посебном?

„Куда иде ова барка без човека” јесте цитат старе персијске поезије. Персија представља једну од најстаријих људских цивилизација, једнако важну за европску цивилизациј, као и античка Грчка. Стих „Куда иде ова барка без човека” можемо двоструко разумевати: барка јесте човек и свет, али барка је и: ја и мој живот, барка која ће ме одвести на неку другу страну, односно барка која ме води на онај свет. Тренутно, свет је у барци која пропушта воду, и та барка неће заобићи ни Аустралију ни Нови Зеланд, каже Иван Вирипајев. Наравно, нестабилност барке која пропушта воду производи огроман страх, али треба веровати, знати. Не постоји никакво учење већ само љубав, коју Вирипајев дефинише као растварање, стање дезинтеграције, одсуство „малог ја”.

 

Драме Ивана Вирипајева имају недокучиву духовитост која исијава кроз мрачне талоге њихових судбина. На шта вас лично драма „Иранска конференција” асоцира?

Већ сам говорила о вези између Антона Павловича Чехова и Вирипајева. Вирипајев је, баш као и Чехов веома окрутан, али с друге стране и духовит писац. Оба писца воле човека, али га добро познају. И као што Чехов зна да је смрт увек уз сваку радњу човека, и Вирипајев са љубављу и духовитошу проматра човеков немир.

Вирипајев се поигравa јединством времена, места и радње, а нит коју испреда кроз читав свој опус везана је за немогућност савременог човека да комуницира са својим ближњим, а посебно са самим собом и на крају са Богом. Зашто је ово време за „Иранску конференцију”?

Сама Иранска конференција је метафора о великим светским жариштима и несрећама о којима се много говори, а у ствари треба хитно учинити све да се патња недужних отклони. Мање приче, више љубави и дела. У овом комаду који је Вирипајев написао непосредно пре пандемије, он антиципира ново светско жариште, а данас видимо да је осим короне ово жариште проширено и на претњу Трећим светским ратом. Време у коме нам се чини да падамо наниже и да видимо пожар, видимо како гори овај свет, јесте сигурно време за делање. Какво ће то делање бити, и које је делање најтачније питање је које нам Иван Вирипајев поставља, укључујући ту и хуманистички рационализам и религиозни традиционализам.

 

Радња комада „Иранска конференција” се одиграва на научној конференцији посвећеној комплексној релацији двеју култура „Истока” и „Запада”. Какав је то: „сукоб Алаха и кока-коле”?

У овом делу разматрају се жаришта и сукоби на планети. Подсетимо се да од завршетка Другог светског рата на планети Земљи није било ниједног дана мира, ако хоћемо озбиљно да причамо. Многе земље су прошле кроз најужаснија искушења, ратове, па и ми сами смо били жртве бомбардовања. „Иранска конференција” поставља озбиљно питање личне способности човека да ишта промени. Лично сматрам, а можа и грешим, да је Иван Вирипајев био инспирисан делом персијког песника Атара Нишапурија и његовом поемом „Говор птица”. Питер Брук је, подсетимо се, крајем седадесетих година направио изванредну представу „Конференција птица” која је настала по овој поеми, и ми смо имали могућост да је видимо на Битефу. Она је одиграна на Факултету драмских уметности у незавршеним просторима филмске сале. У овом делу птице трагају за својим идолом, односно за истинским смислом, а на крају пута виде да је смисао у њима самима. Човек такође чезне читавог живота да спозна живот. Чехов, као и персијски песник, у комаду „Три сестре” поседује реплику „Куда лете птице”. Персијски песник одговара : „Куда лете ове птице? Зар оне заиста лете на тамо неки загонетни Југ? Зар постоји Запад, Исток,Север и неки тамо Југ? Стој поред прозора и гледај, то је све.”

У конференцијској сали Универзитета у Копенхагену за говорницом се смењује девет учесника. Говоре о најзначајнијем проблему који одувек стоји пред човечанством, а то је човеково место у свету и сам смисао живота. Постоји још један сегмент комада: слој „другости” којом се бави Вирипајев. О чему је, заправо, реч?

Вирипајев, наравно, испитује све наше страхове од другости и захтева да се човек пре свега дубоко упути ка испитивању сопствених страхова, оних страхова који су настали од њега самога. Треба се вратити самом себи, и ако је могуће, упознати истинску љубав која ништа не тражи, а све даје. Тада страха од другог нема. Веома сам поносна што се у овој представи наша велика и драга глумица Ивана Жигон враћа на сцену после десет година. Такође, у овој престави сви глумци имају подједнако захтевне задатке, а то су Рада Ђуричин, Радмила Живковић, Вања Милачић, Ивана Жигон, Вјера Мујовић, Бојана Бамбић, Марија Кундачина, Небојша Кундачина, Слободан Бештић, Гојко Балтић, Зоран Ћосић, Богдан Богдановић и Димитрије Илић.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.