Čile, rekompozicija politike

Preuzimajući danas funkciju predsednika Čilea, Gabrijel Borić će sa trideset šest godina koje je nedavno, nakon izbora, napunio postati najmlađi predsednik ove zemlje i jedan od trenutno najmlađih šefova država u svetu. Deset godina pre nego što je pobedio na predsedničkim izborima, 2011. godine, izabran je za predsednika Saveza studenata Univerziteta Čilea i predvodio je studentske proteste, zalažući se za besplatno i kvalitetno obrazovanje, koji su naišli na veliku nacionalnu podršku i mobilisali najviše ljudi od povratka demokratije 1990. Godine 2013. je izabran za poslanika i reizabran u narednom mandatu, a na toj funkciji je ostao do stupanja na dužnost predsednika države.

Ministri sa najvećom političkom odgovornošću u vladinom kabinetu su čak mlađi ili jedva nešto stariji od predsednika, sa kojim su svoj odnos kovali u borbama studentskog pokreta. Međutim, ne radi se o generacijskoj promeni vlade; u stvari, prosečna starost kabineta u celini je otprilike ista ili čak viša nego kod prethodnih vlada. Ono po čemu se jasno izdvaja ovaj sastav ministara, kao i podsekretara i drugih imenovanih državnih službenika, jeste njihova različitost: u pogledu pola, sa ženama u većini; u pogledu seksualnih opredeljenja; u pogledu neformalnog načina oblačenja i ponašanja; a još više, u pogledu teritorijalnog i (ili) socioekonomskog porekla; svi, međutim, za sobom imaju ozbiljne profesionalne i akademske i (ili) vodeće društveno-političke karijere (npr: ministarka za narodnu odbranu je unuka Salvadora Aljendea, podsekretarka Ministarstva za žene i ravnopravnost polova je bivša predsednica Radničkog sindikata žena koje rade po kućama, generalna direktorka Direkcije za ceremonijal i protokol je poreklom sa Rapa Nuija).

Ono što se uočava u pogledu nove vlade je, striktno govoreći, proces istinske političke promene koja se odvija u Čileu; koja se, kao i svaka promena, izražava pre svega kroz razvoj sila koje je pokreću i daju joj smisao. Borićeva studentska generacija stvorila je, zapravo, različite nove stranke, koje su 2017. formirale koaliciju Široki front, koja je te iste godine na predsedničkim izborima dobila više od 20 odsto glasova, postavši treća politička snaga u zemlji, pa je umesto tri dobila dvadeset deputata i jednog senatora.

Pored toga, u drugom krugu predsedničkih izbora oba kandidata predstavljala su stranke kratke istorije: Borić, Široki front, u koaliciji sa Komunističkom partijom, čijeg je kandidata prethodno pobedio na internim izborima; a desničarski kandidat takođe novu stranku, kojom je istisnuo kandidata prethodno izabranog na internim izborima koalicije preostalih desničarskih partija; a treba dodati da su prethodno, u prvom krugu predsedničkih izbora, kandidati svih tradicionalnih partija, svi zajedno, i desnice i levice, dobili... manje od 35 odsto glasova. Drugačija je situacija u parlamentu gde je Borićeva koalicija u manjini, a levica i desnica su izbalansirane, zbog čega je novoizabrani predsednik pridružio svojoj vladi i predstavnike socijalističke, radikalne, demokratske i liberalne stranke, konfigurišući u stvari novu kombinaciju snaga.

Što se tiče parlamentarnih izbora, vredi napomenuti da će otprilike polovina novoizabranih senatora i poslanika stupiti na dužnost prvi put, dakle dolazi do značajnog obnavljanja parlamenta što, pored nove vlade, doprinosi važnoj i značajnoj obnovi političkog kadra. Uz pojavu novih partija, propadanje nekih starih, redefinisanje njihovih kombinacija i stvaranje novih institucija, poput one regionalnih guvernera, možemo da se osvedočimo da je politička promena u toku.

Ali ima tu još nešto. Prošlogodišnji predsednički i parlamentarni izbori odvijali su se tokom društvenih nemira koji su od oktobra 2019. godine potresali zemlju tokom više od godinu dana, redovno svake nedelje, s jedne strane uz veliki vandalizam i represivno nasilje, a s druge, uz masovne demonstracije u svim gradovima, od kojih su najveće, u Santjagu, imale milion i po učesnika; kao i nacionalne štrajkove koji su više puta paralizovali privredu i opšte aktivnosti. U takvoj situaciji su se sve stranke, sa izuzetkom Komunističke partije, dogovorile,  u ime socijalnog mira i demokratije, da pozovu na demokratski izbor Ustavotvorne skupštine, sa kandidatima ne samo iz partija, već i iz redova nezavisnih građana, što je na plebiscitu podržalo skoro 80 ​​odsto birača.

Ustavotvorna skupština sada priprema novi Ustav, koji za nekoliko meseci takođe mora da bude odobren putem plebiscita, čime bi se zamenio ultraneoliberalni kapitalizam supsidijarne države, koji je implantirao Pinoče, državom koja aktivno učestvuje u regulisanju ekonomije, osnovnih socijalnih prava, garantovanja jednakosti i dostojanstva ljudi, kao i u stvaranju novog oblika vladavine i političkog režima.

Ako se to desi, promeniće se i sâm oblik države.

Ekonomista i sociolog, bivši čileanski ambasador u Jugoslaviji i aktuelni počasni konzul svoje zemlje u Srbiji. (Prevod sa španskog Marija Dimitrijević)