Чиле, рекомпозиција политике

Преузимајући данас функцију председника Чилеа, Габријел Борић ће са тридесет шест година које је недавно, након избора, напунио постати најмлађи председник ове земље и један од тренутно најмлађих шефова држава у свету. Десет година пре него што је победио на председничким изборима, 2011. године, изабран је за председника Савеза студената Универзитета Чилеа и предводио је студентске протесте, залажући се за бесплатно и квалитетно образовање, који су наишли на велику националну подршку и мобилисали највише људи од повратка демократије 1990. Године 2013. је изабран за посланика и реизабран у наредном мандату, а на тој функцији је остао до ступања на дужност председника државе.

Министри са највећом политичком одговорношћу у владином кабинету су чак млађи или једва нешто старији од председника, са којим су свој однос ковали у борбама студентског покрета. Међутим, не ради се о генерацијској промени владе; у ствари, просечна старост кабинета у целини је отприлике иста или чак виша него код претходних влада. Оно по чему се јасно издваја овај састав министара, као и подсекретара и других именованих државних службеника, јесте њихова различитост: у погледу пола, са женама у већини; у погледу сексуалних опредељења; у погледу неформалног начина облачења и понашања; а још више, у погледу територијалног и (или) социоекономског порекла; сви, међутим, за собом имају озбиљне професионалне и академске и (или) водеће друштвено-политичке каријере (нпр: министарка за народну одбрану је унука Салвадора Аљендеа, подсекретарка Министарства за жене и равноправност полова је бивша председница Радничког синдиката жена које раде по кућама, генерална директорка Дирекције за церемонијал и протокол је пореклом са Рапа Нуија).

Оно што се уочава у погледу нове владе је, стриктно говорећи, процес истинске политичке промене која се одвија у Чилеу; која се, као и свака промена, изражава пре свега кроз развој сила које је покрећу и дају јој смисао. Борићева студентска генерација створила је, заправо, различите нове странке, које су 2017. формирале коалицију Широки фронт, која је те исте године на председничким изборима добила више од 20 одсто гласова, поставши трећа политичка снага у земљи, па је уместо три добила двадесет депутата и једног сенатора.

Поред тога, у другом кругу председничких избора оба кандидата представљала су странке кратке историје: Борић, Широки фронт, у коалицији са Комунистичком партијом, чијег је кандидата претходно победио на интерним изборима; а десничарски кандидат такође нову странку, којом је истиснуо кандидата претходно изабраног на интерним изборима коалиције преосталих десничарских партија; а треба додати да су претходно, у првом кругу председничких избора, кандидати свих традиционалних партија, сви заједно, и деснице и левице, добили... мање од 35 одсто гласова. Другачија је ситуација у парламенту где је Борићева коалиција у мањини, а левица и десница су избалансиране, због чега је новоизабрани председник придружио својој влади и представнике социјалистичке, радикалне, демократске и либералне странке, конфигуришући у ствари нову комбинацију снага.

Што се тиче парламентарних избора, вреди напоменути да ће отприлике половина новоизабраних сенатора и посланика ступити на дужност први пут, дакле долази до значајног обнављања парламента што, поред нове владе, доприноси важној и значајној обнови политичког кадра. Уз појаву нових партија, пропадање неких старих, редефинисање њихових комбинација и стварање нових институција, попут оне регионалних гувернера, можемо да се осведочимо да је политичка промена у току.

Али има ту још нешто. Прошлогодишњи председнички и парламентарни избори одвијали су се током друштвених немира који су од октобра 2019. године потресали земљу током више од годину дана, редовно сваке недеље, с једне стране уз велики вандализам и репресивно насиље, а с друге, уз масовне демонстрације у свим градовима, од којих су највеће, у Сантјагу, имале милион и по учесника; као и националне штрајкове који су више пута парализовали привреду и опште активности. У таквој ситуацији су се све странке, са изузетком Комунистичке партије, договориле,  у име социјалног мира и демократије, да позову на демократски избор Уставотворне скупштине, са кандидатима не само из партија, већ и из редова независних грађана, што је на плебисциту подржало скоро 80 ​​одсто бирача.

Уставотворна скупштина сада припрема нови Устав, који за неколико месеци такође мора да буде одобрен путем плебисцита, чиме би се заменио ултранеолиберални капитализам супсидијарне државе, који је имплантирао Пиноче, државом која активно учествује у регулисању економије, основних социјалних права, гарантовања једнакости и достојанства људи, као и у стварању новог облика владавине и политичког режима.

Ако се то деси, промениће се и сâм облик државе.

Економиста и социолог, бивши чилеански амбасадор у Југославији и актуелни почасни конзул своје земље у Србији. (Превод са шпанског Марија Димитријевић)