Niko nije odbio vakcinu

Na Institutu za virusologiju, vakcine i serume „Torlak” tog 15. marta 1972. godine ostvarile su se najveće slutnje lekara – analize su potvrdile prisustvo velikih boginja u zemlji. Sumnja na ovu bolest postavljena je dan ranije kod pacijenta u Prizrenu. Od tada pa do kraja epidemije opasan virus odneo je 35 života, a od njega je obolelo 175 ljudi. To je bila najveća i poslednja epidemija variole posle Drugog svetskog rata. Iako i dalje postoje sumnje u zvanične verzije o tome kako se pojavio virus na tlu naše zemlje, rekonstrukcija događaja je pokazala kako se zapravo širio talas obolevanja. Za epidemiju se, zapravo, saznalo u jeku drugog talasa.

Profesor dr Zoran Radovanović, epidemiolog, koji je napisao knjigu „Variola vera – virus, epidemija, ljudi”, kaže da je sve krenulo od odlaska na hadžiluk Ibrahima Hotija (35), iz sela Danjani kod Orahovca, koji je 6. februara 1972. godine boravio na pijaci u Bagdadu. Premda su zdravstvene vlasti tražile da se te godine, zbog straha od kolere, na hadžiluk ide samo avionima, to se nije poštovalo jer je ostalo na nivou preporuke. Nakon dve nedelje po povratku u zemlju Hoti se osećao loše. Vremenom se ispostavilo da je oboleo od variole i da je zarazio sedmoro rođaka i još četiri osobe na pijaci u Đakovici 21. februara. Među njima je bio Latif Mumdžić, učitelj iz sela Dobri Dub kod Tutina, i jedan seljak iz Bresnice kod Čačka. Interesantno je da Ibrahim nije zarazio nijednog od jedanaestoro ukućana. Pretpostavlja se da ih je zaštitila vakcina. Latif Mumdžić je zbog lošeg zdravstvenog stanja 9. marta prebačen sanitetskim vozilom u Beograd, na Dermatovenerološku kliniku. Kod njega je došlo do obilnog krvarenja, zbog čega je na nosilima prebačen iste večeri na hirurgiju (zgradu sadašnje Urološke klinike). Izdahnuo je 10. marta i prebačen je u kapelu, iz koje ga je preuzela rodbina, odbivši obdukciju. Nekoliko dana kasnije pozlilo je njegovom bratu Nedžibu, a direktor tamošnjeg doma zdravlja prijavio je sumnju na variolu. U Institutu „Torlak” je 22. marta utvrđeno da ovaj čovek ima opasni virus. Tada se shvatilo od čega je preminuo i njegov brat, pa su dve bolnice u kojima je lečen stavljene u karantin. Bolest se širila… Infektivnu kliniku u Beogradu 19. maja je napustio poslednji oboleli od variole.

Kada se 22. marta u Beogradu saznalo za epidemiju variole, profesor Radovanović je jedini od epidemiologa bio vakcinisan. Protiv te bolesti bio je ranije pelcovan zbog odlaska u Indiju. Za „Politiku” otkriva da je velika lekcija naučena jedanaest godina ranije, kada je jedan slučaj velikih boginja zabeležen u Nemačkoj, kada je napravljen dobar potez izolacije. Ispražnjena je jedna škola, u prizemlju su postavljeni lekari i sestre, na prvom spratu su bili pacijenti za koje se sumnjalo da su oboleli, a na drugom spratu pacijenti.

– Prvog dana suzbijanja epidemije prihvatio sam da ostanem u Gradskom sekretarijatu za zdravstvo i socijalnu politiku, koji je bio pretvoren u Gradski štab za borbu protiv karantinskih bolesti. Putem radio-stanice koordinisao sam aktivnosti i povremeno izlazio na teren. Nekoliko nedelja nisam imao predaha. Gotovo mesec dana sam uglavnom bio u karantinu „Mladost”, u sekretarijatu ili sanitetskom vozilu i nisam odlazio kući da ne bih deci preneo virus. Mi, lekari, znali smo odmah da se pojavila variola, a ubrzo se čula vest u medijima da je virus utvrđen na Kosovu. Ali kada se bolest javila u Beogradu, došlo je do različitih interpretacija. Zvanično toga nije bilo u medijima od 22. do 25. marta. Nakon toga je javnost obaveštena da treba masovno da se vakciniše. Vladalo je zaprepašćenje i nije se znalo šta treba reći kako se ne bi napravila panika. Nije bio plan da se nešto slaže. Josip Broz Tito, tadašnji predsednik Jugoslavije, uopšte se nije oglašavao i nije dao nijednu izjavu, boraveći na Brionima. To je bilo prilično mudro – priseća se dr Radovanović.

Umesto Tita, izjave su davali ministri, sekretari, partijski službenici… Svi su se pitali hoće li te godine biti tradicionalne proslave Titovog rođendana. Nekoliko dana posle otpuštanja poslednjeg izlečenog pacijenta u Beogradu na stadionu JNA ipak je održan skup kojim je tradicionalno obeležavan Titov rođendan, kada je televizijski prenos sleta prvi put realizovan u boji. Iste godine 17. oktobra u petodnevnu posetu Jugoslaviji došla je britanska kraljica Elizabeta. To je bio znak da se definitivno raskrstilo s variolom.

– Pamtim prva tri dana od izbijanja epidemije u Beogradu, kada smo morali da prećutkujemo o čemu se radi. Bilo je mnogo nerazumnih postupaka. Unapred smo imali smišljen plan za organizaciju karantina. Suština je bila da svako bude smešten u sobu koja ima toalet i da se ne meša sa drugim ljudima. Kada pravim poređenje variole s kovidom, mislim da je naša zemlja u to vreme bila bolje pripremljena nego što je bio sada. Uprkos zloslutnim okolnostima, epidemija variole je zadržana u okviru Srbije i njene dve pokrajine, uz Plav u Crnoj Gori. Jedan naš zaraženi građanin dospeo je i do Hanovera, ali je na tome ostalo. Tadašnja vlast je poštovala znanje i stručnjaci su imali odrešene ruke. Zdravstveni radnici su pokazali primerno požrtvovanje, a građani su tada imali mnogo više poverenja u zdravstvene radnike – ističe naš sagovornik.

Profesor dr Branislav Tiodorović, epidemiolog, u vreme epidemije variole vere bio je student medicine. Oni su tada bili angažovani da volonterski pomažu lekarima i medicinskim sestrama.

– Profesori su nas dobro naučili kako moramo da se ponašamo u takvim vanrednim situacijama. Pomagali smo u organizaciji vakcinacije jer je to tada bilo najvažnije. Panike nije bilo. Cilj nam je bio da ljudi koji dođu na punkt ne čekaju mnogo. Građanima nismo morali mnogo da govorimo o važnosti vakcinacije, sami su to želeli. Tada nisu postojali antivakseri, kao što je sada slučaj. Tadašnja Jugoslavija je ostvarila svetski uspeh jer je u veoma kratkom vremenu uspela da vakciniše ogroman broj ljudi. Pohvalno je bilo i veliko angažovanje vojne medicine i epidemiologa sa VMA. Čudno je da kao student uopšte nisam razmišljao o tome da epidemiologija bude moj poziv, a eto, time sam se posle bavio celog života – napominje dr Tiodorović.

U Beogradu su u vreme ove epidemije bila organizovana četiri karantina u bolničkim ustanovama, dok su četiri bila smeštena u hotelima i motelima. Prvi karantin u Beogradu formiran je u domu „Čarapićev brest” na Avali. U veoma kratkom vremenu država je uspela da vakciniše 18 miliona i 300 hiljada stanovnika, od Đevđelije do Triglava, što je suzbilo dalje širenje bolesti.

U Srbiji je pre izbijanja epidemije 1972. godine zvanično poslednji slučaj variole zabeležen 1930. godine. 

Ramzes Peti – prva identifikovana žrtva virusa

Prva saznanja o varioli potiču iz Kine, iz dinastije Ču, u periodu od 12. do trećeg veka pre nove ere. Prvom identifikovanom žrtvom variole smatra se staroegipatski vladar Ramzes Peti, koji je preminuo u 40. godini. Krajem 17. veka od varile je umrla i čuvena engleska kraljica Meri. Zbog ove bolesti život su izgubili i austrijski imperator Jozef Prvi, španski kralj Luis Prvi, ruski car Petar Drugi, francuski kralj Luj Petnaesti. Poslednji preminuli je somalski kuvar Ali Malik 1977. godine. Godinu dana kasnije u Velikoj Britaniji je obolela četrdesetogodišnja fotografistkinja koja je radila u zgradi gde se nalazila virusološka laboratorija u kojoj je odgajana variola. Preminula je mesec dana kasnije. Sumnja se da se virus preneo preko ventilacionih cevi. Zato je doneta odluka da se on čuva samo u dve laboratorije na svetu.

Antivakcinalna liga

Iako se smatra da su antivakserski pokreti nastali u moderno doba, podaci govore sasvim suprotno. Nakon što je u Engleskoj 1853. godine postala obavezna vakcinacija protiv boginja, ubrzo je stvorena i Antivakcinalna liga. U Parizu je 1880. godine nastala i Međunarodna antivakcinalna liga. Ipak, većina ljudi nije podlegla njihovim pritiscima.

„Kalemljenje” u Srbiji

Pojedinačni primeri vakcinacije protiv boginja u Srbiji beleže se od 1821. godine, a „zaštitno kalemljenje”, kako se tada zvalo, postalo je intenzivnije desetak godina kasnije. Kada se smanjila opasnost od velikih boginja, ljudi su se slabije odazivali pozivima lekara. Zato je reagovao knez Miloš, koji je 1842. godine doneo pravilo da bez preležane variole ili potvrde o vakcinaciji ne može da se upiše gimnazija, Licej ili Bogoslovija, kao i da nije moguće dobiti stipendiju, zaposliti se u trgovini, otići na zanat, a ni stupiti u brak.

Oko 16.000 ljudi smešteno u karantine

U karantinima širom Srbije za vreme epidemije variole boravilo je oko 16.000 ljudi. Najviše je obolelih bilo među onima koji su bili u bolničkim karantinima, 3,8 odsto. Ibrahim Hoti je zarazio 11 osoba, a od njega se bolest proširila na još 140 ljudi. Svako ko je obolelo u prvom talasu epidemije zarazio je u proseku trinaestoro ljudi. Pamti se i žrtva medicinske sestre Dušice Spasić, koja je radila na Prvoj hirurškoj klinici i koja se zarazila pri kontaktu s pacijentom Latifom Mumdžićem. Danas se najboljim medicinskim sestrama dodeljuje nagrada koja nosi njeno ime.

Film Gorana Markovića – metafora za stanje u društvu

Na sam pomen variole mnogi se sete filma „Variola vera” Gorana Markovića iz 1982. godine, koji je u jednoj anketi ušao među 100 najboljih horor filmova na svetu, a gde je glavnu ulogu imao Rade Šerbedžija. U pogovoru knjige o varioli dr Zorana Radovanovića Marković je napisao da je kao student imao želju da snimi film o kugi, ali kada se desila epidemija velikih boginja, odlučio je da ekranizuje film o varioli. To je učinio deset godina kasnije.

„Konstruišući svoju priču o varioli, mnogo toga sam promenio, izmislio ili izbacio. Neki likovi su stvarno ličili na aktere epidemije, drugi su predstavljali kombinaciju raznih ličnosti, a neki su sasvim izmišljeni. Što se događaja tiče, oni su uglavnom verno rekonstruisani, sa izvesnim doradama. Priča o varioli je postala metafora za stanje u čitavom društvu”, napisao je, između ostalog, Marković.

Kako je on na temu variole za „Politiku” pre nekoliko godina istakao, istina je u to doba bila prikrivana i ova priča mu je poslužila da posumnja u ispravnost društva u kom smo živeli.

„Ovo je najteži film koji sam snimio. Planirali smo snimanje u jednoj bolnici, pa su nam to otkazali i morali smo da pronađemo drugu kliniku. Nedavno sam bio na jednoj operaciji i kada sam legao u operacionu salu, shvatio sam da je upravo tu snimana scena iz mog filma. Dan pred snimanje čovek koji je trebalo da glumi upravnika bolnice je odustao, pa sam zamolio svog oca, Radeta Markovića, da odigra tu ulogu. Film sam nosio na predavanja u Njujorku, a Amerikanci su u njemu videli samo priču o epidemiji. Objašnjavao sam da je to priča o bolesnom društvu – istakao je tada Marković. 

Umrlo 500 miliona ljudi

Velike boginje predstavljaju virus koji pripada grupi DNK virusa. Reč je o jednom od najvećih virusa po veličini i ima oblik kvadra. Veoma je otporan na fizička i hemijska sredstva, a u spoljnoj sredini može da preživi mesecima. Infekcija se može širiti fizičkim putem ili preko vazduha, udisanjem prašine ili kapljično. Karakteristične su kraste po telu obolelih, koje otpadaju posle jedne do dve nedelje, ali ostaju ožiljci. Inkubacioni period traje do 13 dana. Osoba je najviše zarazna kada joj se pojavi osip. Rizik za najteži ishod bolesti imaju bebe, stare osobe i oni koji nikada nisu bili vakcinisani. Za poslednjih sto godina postojanja velike boginje su izazvale smrt 500 miliona ljudi.