Može li neko biti svetski šampion na harmonici

Harmonika je bez sumnje jedan od najpopularnijih muzičkih instrumenata u Srbiji, posebno u svetu narodne muzike. U prilog tome ide i činjenica da grupa najvećih proizvođača tog instrumenta u Italiji, zemlji harmonike, ima i specijalni tip instrumenta koji se zove – srpska harmonika. Stotine talentovanih mladih ljudi posvećuju se tom univerzalnom instrumentu, brojni dolaze iz sveta kao „magistri harmonike”, „doktori harmonike”, a na koncertnom podijumu Srbije skoro da nema nikoga ko nastupa s tim instrumentom. I tu nešto nije u redu.

Zato posebno raduje vest objavljena u „Magazinu” lista „Politika” da će „maestro Petar Marić ovog proleća napraviti solistički koncert na harmonici u Beogradu”. Lepo je da je „Magazin” odvojio čak tri strane i naslovnu stranu da stimuliše tog mladog umetnika i njegov instrument. Lepo je što smo saznali da i neko iz naše sredine ima 60 zakazanih koncerata po republici Kini, kao i brojna gostovanja po čitavom svetu. Čitav tekst, kojeg potpisuje novinarka Andrijana Cvetićanin, veoma je afirmativan i podsticajan za sve koji se bave ili će se baviti – harmonikom. I dovde je sve u redu. A šta nije?

Umetnik Petar Marić predstavljen je kao „osmostruki svetski šampion, i to je od svoje šesnaeste godine”. Da se razumemo: harmonika je muzički instrument i nije sportska disciplina, da bi se na njoj ostvarivali svetski šampionski rezultati i da bi se neko proglašavao „svetskim prvakom u sviranju na harmonici”. To jednostavno ne postoji. A problem je u ovome: neka muzička takmičenja u svetu, posebno ona koja su posvećena harmonici, imaju običaj da svoje takmičenje nazovu svetski kup. I to je njihova specifičnost. Nisam čuo da neko organizuje „klavirski kup” ili „violinski kup”. Dakle, nesporazum kreće od termina: onaj ko na tom „kupu” osvoji prvo mesto, automatski sebe promoviše kao „svetskog prvaka” – što je besmisleno. Pobednik takvog „svetskog kupa”, bilo da je održan u Norveškoj ili Hrvatskoj, može samo da bude „laureat Svetskog kupa održanog u zemlji toj i toj”. I ništa više.

Zanimljivo je da sam se pre nekoliko godina baš u rubrici Među nama osvrnuo na sličnu temu. Niko mi nije protivurečio, niko to nije komentarisao, ali „svetski prvaci na harmonici” niču kao pečurke posle kiše. I tome treba stati na kraj. U interesu muzike i profesionalne odgovornosti. Jer, ako je mladi Marić „najbolji na svetu već osam puta”, šta su onda bili Horovic, Rubinštajn, Rahmanjinov, Rihter, Menjuhin, Kisin – u svoje vreme i na svojim instrumentima?

Profesor Nikola Rackov