Може ли неко бити светски шампион на хармоници

Хармоника је без сумње један од најпопуларнијих музичких инструмената у Србији, посебно у свету народне музике. У прилог томе иде и чињеница да група највећих произвођача тог инструмента у Италији, земљи хармонике, има и специјални тип инструмента који се зове – српска хармоника. Стотине талентованих младих људи посвећују се том универзалном инструменту, бројни долазе из света као „магистри хармонике”, „доктори хармонике”, а на концертном подијуму Србије скоро да нема никога ко наступа с тим инструментом. И ту нешто није у реду.

Зато посебно радује вест објављена у „Магазину” листа „Политика” да ће „маестро Петар Марић овог пролећа направити солистички концерт на хармоници у Београду”. Лепо је да је „Магазин” одвојио чак три стране и насловну страну да стимулише тог младог уметника и његов инструмент. Лепо је што смо сазнали да и неко из наше средине има 60 заказаних концерата по републици Кини, као и бројна гостовања по читавом свету. Читав текст, којег потписује новинарка Андријана Цветићанин, веома је афирмативан и подстицајан за све који се баве или ће се бавити – хармоником. И довде је све у реду. А шта није?

Уметник Петар Марић представљен је као „осмоструки светски шампион, и то је од своје шеснаесте године”. Да се разумемо: хармоника је музички инструмент и није спортска дисциплина, да би се на њој остваривали светски шампионски резултати и да би се неко проглашавао „светским прваком у свирању на хармоници”. То једноставно не постоји. А проблем је у овоме: нека музичка такмичења у свету, посебно она која су посвећена хармоници, имају обичај да своје такмичење назову светски куп. И то је њихова специфичност. Нисам чуо да неко организује „клавирски куп” или „виолински куп”. Дакле, неспоразум креће од термина: онај ко на том „купу” освоји прво место, аутоматски себе промовише као „светског првака” – што је бесмислено. Победник таквог „светског купа”, било да је одржан у Норвешкој или Хрватској, може само да буде „лауреат Светског купа одржаног у земљи тој и тој”. И ништа више.

Занимљиво је да сам се пре неколико година баш у рубрици Међу нама осврнуо на сличну тему. Нико ми није противуречио, нико то није коментарисао, али „светски прваци на хармоници” ничу као печурке после кише. И томе треба стати на крај. У интересу музике и професионалне одговорности. Јер, ако је млади Марић „најбољи на свету већ осам пута”, шта су онда били Хоровиц, Рубинштајн, Рахмањинов, Рихтер, Мењухин, Кисин – у своје време и на својим инструментима?

Професор Никола Рацков