Zašto pričamo o Evroviziji

FENOMENI

Pobeda Ane Đurić, pod umetničkim pseudonimom Konstrakta, na nedavnom takmičenju za našeg predstavnika za Evroviziju, bila je presedan po mnogim aspektima: nikada nijedna Beovizija nije povukla toliko glasova publike, nikada nije izabrana pesma s toliko nivoa mogućih razumevanja, nikada stajling laureata/laureatkinje nije imao toliki otklon od seksualne konotacije i nikada na društvenim mrežama nije bilo toliko komentara o takmičenju i samoj pobednici, u kojima je uzela učešća i prva, i druga i treća Srbija. Da li time pesma „In Corpore Sano” postaje paradigma društvenih promena, postalo je ključno pitanje.

Maja Lalić, arhitekta i kreativna direktorka beogradskog festivala Mikser, fenomen u žiži naše pažnje čita „kao deo iznenadnog, pozitivnog mozaika dobrih stvari u vezi s ovogodišnjim izdanjem Beovizije”, opisujući ga jednom rečju – kvalitet. Njena pohvala se odnosi i na nivo produkcije, i na voditelje, kao i kreativna rešenja i „vizuelnu pismenost” manifestacije koja je doskoro nije doticala, budući poslovično u tonu „bezbrižnih nota”. „Svojom brutalnom iskrenošću, asketskom estetikom i uvrnutim humorom, Konstrakta je probudila neku novu publiku koja je do sada bila ravnodušna prema Evroviziji”, napominje Lalić. Njen prvi utisak nakon Aninog nastupa, ali i videa Triptih, rađenog po zajedničkom konceptu Đurićeve, Maje Uzelac i Ane Rodić, bio je – ove će žene s petljom promeniti svet.

Nijedne promene nema naprečac, pa umetnik Uroš Đurić ilustruje tok transformacije alternativne muzičke scene koja se reflektuje i na modifikaciju društva. „Cela ta generacija muzičara rođenih osamdesetih morala je da nađe tačku na koju će da referiše”, objašnjava Đurić. Devedesete su u tom izboru otpale kao previše traumatične i vrednosno konfuzne, te je uzor tražen u najistaknutijim dometima jugoslovenske zaostavštine. „Značajna je i činjenica da su neki od njih boraveći početkom dvehiljaditih u inostranstvu formirali jugokružoke, odnosno, družili se sa sebi sličnima iz nekad zajedničke države”, Đurić za primer daje Beč.

Da bi se etablirali kao marginalizovana grupa i distancirali od uvrežene slike o Srbima kao primitivcima, oslonili su se na nasleđe jugoslovenske kulture – arhitekture, dizajna, likovne i spomeničke skulpture, filma, subkulture, a kad je muzika u pitanju, na zabavni pravac revijalnog karaktera, devedesetih skrajnutog mnogo više i od rokenrola. „Konceptualni nastupi Zoe Kida (Ane Janković Radonjić iz grupe Zemlja gruva, čiji je član i Konstrakta, prim. nov.) ličili su na osavremenjenu pojavu Daliborke Stojšić, Bisere Veletanlić ili Radojke Šverko”, primećuje Đurić, ističući da je ovo bio „veliki rivajvl” muzičkog stila koji je nekad dominirao estradom.

Angažovani tekst

Osobenost tog povratka ozbiljnom bavljenju muzikom bio je da su se izvođači publici obraćali iz sadašnjeg trenutka, bez „ljigavog” prizvuka, što su dugovali i svom klupskom bekgraundu. Slično se i Konstrakta „otima uobičajenim estradnim tokovima i uspostavlja nove standarde”. Ako s nekim može da je uporedi u kontekstu Evrosonga, onda je to Marija Šerifović, čije je izvođenje „Molitve” režirao Gorčin Stojanović. „’In Corpore Sano’ ponovo može da parira bilo čemu u svetu”, zaključuje Đurić.

Za domaće prilike, međutim, još su važnije teme što ih Konstrakta pokriva, naprasno zadobivši popularnost stihovima „umetnica mora biti zdrava” i „umetnica je nevidljiva”, između ostalog. To se desilo iako je mnogima promakla asocijacija na performanse Marine Abramović – „Umetnik mora da bude lep” i „Umetnik je prisutan”, i uprkos tome što ovdašnja javnost čuvenu performerku prihvata s jakom dozom rezerve. Tome nasuprot, Konstrakta je ujedinila Srbiju u naklonosti, ostajući u sferi performativnosti, spornije u artu nego na stejdžu.

„’In Corpore Sano’ je osvojila simpatije javnosti kao atipična evrovizijska pesma, pogotovo za naše prostore, čiji kvalitet počiva na slojevitosti u poetskom i muzičkom smislu, ali i kompletnom vizuelnom utisku – efektnom, a jednostavnom, uz jasnu simboliku”, smatra dr Maja Vukadinović, medijski stručnjak i predavač na Fakultetu savremene umetnosti u Beogradu. „Činjenica da se brojnoj publici dopao angažovan tekst koji otvara niz aktuelnih društvenih pitanja, pokazuje da su građani u proteklom periodu postali prijemčivi za osetljive teme zdravlja, dostupnosti zdravstvene zaštite, položaja umetnika u društvu... I to budi nadu”, ona eksplicira svoj stav.

Čak i problematika neoverenih zdravstvenih knjižica nije ostala hermetična, sve iako se mahom odnosi na samostalne umetnike, „o čijim pravima je počelo više da se govori tek u vreme pandemije”, kako Vukadinović ističe, nadajući se da će Konstrakta podstaći kolege na promptniji angažman. „Hrabrost da se o tome priča na jednoj principijelno zabavljačkoj manifestaciji zaslužuje divljenje”, dodaje Maja Lalić, držeći za glavnu snagu kompozicije – visok stepen lične identifikacije auditorijuma s autorkom i interpretatorkom pobedničke pesme.

Kod Lalićeve je identifikacija bukvalna, budući da su obe arhitekte, majke, deo beogradske kulturne scene, nespojive sa sveprisutnom „ikonografijom skupe garderobe i automobila”. Putem ove vrste uživljavanja, reagovali su i žiri i publika, pokazujući da je naše društvo spremno da se suoči za raznim svojim istinama”, kako Lalić naglašava.

Vukadinović ide i korak dalje, tumačeći komentare na društvenim mrežama, izražene neretko u političkom ključu, kao nagoveštaj ishoda aprilskih izbora. „Takvo povezivanje nije utemeljeno na logici, ali skupa sa samim izborom pobedničke pesme, upućuje na zaključak da smo svedoci pobede na polju (pozitivnog) vrednosnog smisla”, ističe ona. Stoga su rezultat Beovizije opservirali i oni koji to inače ne čine, držeći se civilizacijskog iskoraka.

Ljudi umorni od fabrikovanih tenzija

Uroš Đurić pomenuti fenomen povećane javne pažnje prema ovoj revijalnoj priredbi gleda na nešto drugačiji način. „Nama, zapravo, nedostaju povodi oko kojih možemo da se okupimo, što je još više naglašeno tokom pandemije korone”, objašnjava on. „Država je toliko podeljena da je sazrela želja da imamo bar nešto zajedničko, zato se desi i da derbi na TV skupa gledaju partizanovci i zvezdaši, što je bila misaona imenica od devedesetih naovamo. Ljudi su umorni od fabrikovanih sukoba i tenzija”, tumači Uroš Đurić.

Posle ratova i drugih turbulencija, umora od migracija i čekanja da se „nešto desi”, stvorena je i potreba da živiš punim plućima baš tu gde jesi, smatra on, jer je „država kroz pomenute procese istrajala, dok je društvo platilo najveću cenu”. Dotaklo je dno i sad teži da se rekonstruiše, da dostigne nešto što je već imalo u nekim srećnijim vremenima. Da postigne kontinuitet i uhvati korak s onim čemu stremi – da „bude procenjeno po merilima meritornosti” – vrednovanja suštinskog.

Ipak je teško, ishitreno, na osnovu jednog, ma koliko svetlog primera trijumfa angažovane misli u domenu zabave, pretpostaviti da se ukus masovne publike promenio, ocenjuje Vukadinović. Ali, fakat da nas na Evrosongu neće predstavljati Sara Jo ili Aca Lukas jasno poručuje da se sve više fokusiramo na realnost. I da shvatamo „da uloga muzike nije samo da zabavi, već i da ukaže na kompleksne društvene probleme”. Tome doprinose, ona dodaje, i pojedini mediji koji problematizuju teme poput mentalnog zdravlja, nasilja u porodici, seksualnog uznemiravanja i mnogih sličnih.

Najzad, mi smo svoje rekli, i po pitanju muzičkog ukusa, i u vezi s tematskom angažovanosti, a sad reč ima Evropa. „Na velikom testu”, što se tiče Maje Lalić, uverene da će nastup Konstrakte biti veliko iznenađenje i osveženje u Torinu. Pa sad, kako se tamošnja publika i žiri snađu u „ironičnom gorkom humoru”, ipak tipičnom za ove prostore.