Žena - objekat, muškarac - moć

Solun - Kako muški pogled na obožavani, poezijom, prozom i slikarskim platnima, ovekovečeni lepši pol zapravo šteti ženama? Koliko muški pogled na ženske likove u sada već 120 godina staroj istoriji filma ukazuje na sveprisutni patrijarhat u narativnim strukturama, na vezu između ustaljenog filmskog jezika i kulture mizoginije koja dovodi do zlostavljanja žena i van velikog ekrana?

 Ovo su samo neka od pitanja koja u svom dugometražnom dokumentarnom filmu „Ispiranje mozga: Seks-Kamera-Moć” otvara i na njih detaljno odgovora američka autorka Nina Menkis.

 Na 24. Solunskom festivalu angažovanih dokumentarnih filmova o njenom argumentima nabijenom filmu se mnogo priča. Menkisova je svoju filmsku analizu muškog pogleda na žene na velikom platnu zasnovala na sopstvenom predavanju na temu „Seks i moć: vizuelni jezik ugnjetavanja”. Kroz klasične filmske postavke, estetske odluke autora o upotrebi i kretanju kamere i postavci osvetljenja, pokazala je i dokazala mnogo toga što ide u prilog permanentnoj objektivizaciji i seksualizaciji ženskog tela. Čvrsto se drži teze da to utiče na percepciju žena na ekranu, pokazujući i kako dizajn kadra funkcioniše kao instrument i ogledalo odnosa muške moći. Suština njenog dokumentarca je u sledećem: gotovo svi filmovi su napravljeni korišćenjem specifičnog vizuelnog jezika koji uči društvo da obeshrabruje, lišava prava, pa čak i zlostavlja žene.

 Ekstreman feministički stav? Nije. Nina Menkis nudi jasne dokaze. Uz pomoć 175 isečaka iz različitih svetskih i holivudskih filmova dokazuje da seksizam na ekranu nije stvar prošlosti i da to što danas žene vode svoje filmske kompanije ili osvajaju „Oskar” za najbolju režiju, uopšte ne znači da i dalje nisu predmet svakolike eksploatacije. Sa čitavim filmskim kanonom i istorijom samog Holivuda kao dokazom, ona tvrdi da seksistički filmski jezik dovodi do diskriminacije pri zapošljavanju, do seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja, posebno u filmskoj industriji. Posle 2017. i slučaja Harvija Vajštajna i proklamovanja pokreta „#Mi tu” o svemu ovome se glasnije govori, ali se posmatranje žena kao inferiornih u odnosu na muškarce, i na filmskom platnu i van njega, nije mnogo promenilo.

 Menkisova svoj film počinje isečkom iz filma „Blejd raner 2049” Denisa Vileneva sa golim telom i likom holografske Džoi (Ana de Armas), čije je ime zapravo uobičajen akronim u porno jeziku. Sve svoje postavljene teze i otvorena pitanja nastavlja da ilustruje scenama iz filmova: „Vertigo”, „Metropolis”, „Apokalipsa sada”, „Bilo jednom u Holivudu”, „Sluškinja”, „Neonski demon, „Prezir”, „Dama iz Šangaja”, „Razjareni bik”, „Rekvijem za san”, „Pariz, Teksas”, „Osvetnici”, „Žena mačka”, „Petparačke priče”, „Izgubljeni u prevodu”... i ide tako sve do najnovijeg filma francuske produkcije „Titan”. Lista dela najslavnijih muških filmskih stvaralaca je ogromna, a Nina Menkis odlučno na primerima iz njihovih dela pokazuje i načine kako normalizujemo i hvalimo seksističko filmsko stvaralaštvo. Sve to je postalo toliko normalno da čak i žene reditelji, recimo poput Sofije Kopole ili Žulije Dikorno, u svojim filmovima koriste upravo takav istovetni seksistički filmski jezik...

 Film „Ispiranje mozga: Seks-Kamera-Moć” omogućava gledaocima dobru informisanost, ali i osećaj ogorčenja. Menkisovoj je pošlo za rukom da ukaže i naglasi svu ozbiljnost teme, a da pri tome ni jednog trenutka ne zalazi u područja melodramatičnosti. Ovo jeste aktivistički dokumentarac, pristupačan, zadivljujući, povremeno užasavajući i pravovremen...

 U okviru „Agore” – industrijskog dela festivala, viđen je sinematički impresivan i po mnogo čemu vanserijski ruski dugometražni dokumentarni film „Sloboda na kvadrat” Anastasije Zverkove. Autorka se zajedno sa grupom naučnika svemirsko-medicinske struke otisnula na 550 dana dugo putovanje do najhladnije tačke na planeti. Do stanice „Vostok” na Antarktiku. U središtu ovog vizuelno snažnog dokumentarca je tema izolacije i samoće kojoj se pristupa iz različitih perspektiva, povezujući univerzalne stvari sa aktuelnim pitanjima čovečanstva, duhovnosti, nauke, a sve to uz izrazito umetnički kvalitet slike.

 Glavni protagonista filma je mladi naučnik Nikolaj Osecki i njegov je zadatak da utvrdi kako nedostatak svetlosti utiče na ljudski vid, jer previše svetlosti nema ni u svemiru i postojećim svemirskim stanicama. Zajedno sa svojim kolegama istraživačima provodi vreme u apsolutnoj izolaciji, u prostoru sličnom svemirskoj kapsuli. Jedini kontakt sa spoljnim svetom su povremene glasovne poruke njegove verenice. Sva sloboda je u tom polarnom kvadratnom prostoru. Nedostatak komunikacije izoštrava njegovu maštu i film poprima meditativne dimenzije čoveka koji je možda sam u svemiru.

 Paralelno, Zverkova prikazuje i čitav istorijat nastanka nekadašnje sovjetske, a sada i ruske i internacionalne istraživačke stanice „Vostok” na istočnom delu antarktičke ledene ploče. Od 1968. godine tamo su vršena i istraživanja o tome koliko čovek može da izdrži hladnoću, razređeni vazduh, nedostatak svetlosti i izolaciju u svemiru i mnogi su se sovjetski astronauti tu i pripremali za svoje nebeske misije. Anastasija Zverkova tu kao korisnog svedoka i sagovornika uvodi i jednog od istraživačkih pionira Evgenija Iljina, ali i samog dalaj-lamu koji je svojevremeno lično dao dozvolu za rusko astronomsko testiranje metabolizma tibetanskih monaha koji život provode na velikim visinama uz razređen vazduh...

 Film „Sloboda na kvadrat” je pun iznenađenja, ali i korisnih spoznaja da čovek može da izdrži u svim ekstremnim uslovima. I fizički, pa i psihički, ukoliko se na to spremi i ukoliko svako posrtanje prihvati kao novi izazov za nastavak života...