„Van Gog” – više od koncerta

Posle pauze od tačno tri godine, grupa „Van Gog” ponovo je svirala u Beogradu. Jedanaestog i dvanaestog marta Zvonimir Đukić Đule (gitara, vokal), Srboljub Radivojević Srba (bubnjevi, vokal) i Dragan Ivanović (bas, vokal) održali su dva koncerta u Kombank dvorani. Zajednički naziv za oba koncerta bio je „Visoki napon”. Ono što smo čuli i videli sasvim je odgovaralo tom nazivu: mada za sobom imaju već trideset šest godina karijere, „Van Gog” je pokazao energiju karakterističnu za grupe koje tek treba da se ispile iz garaže. U godinama u kojima se većina bendova teši pričama o staroj slavi, „Van Gog” deluje sveže i bodro. Istovremeno, pokazuje paklenu uvežbanost, visoki profesionalizam i zanatsko majstorstvo primereno bendu koji tako dugo traje.

Članovi „Van Goga” su radoholičari, a istrajnost i elan Đuleta i Srbe, koji su bili i ostali kičma benda, očigledno su nepobedivi. Jednako je važna, možda i važnija, srčanost s kojom se grupa i dan-danas daje publici svaki put kad se popne na binu. „Van Gog” znaju da pesme istinski oživljavaju tek na koncertima i da svaki repertoar, koliko god bio dobar sam po sebi, tek u dodiru s publikom postaje organizam kroz koji kola vrela krv. Usred ovdašnje opšte apatije i klonulosti, Đuletova i Srbina nesvakidašnja energija, koja povremeno prelazi u zarazno mladalačko zanesenjaštvo, postaje još vidljivija i zaslužuje dodatno poštovanje.

Dve večeri u Kombank dvorani bile su pune nadahnuća, ljudskog i zanatskog. Zapravo, prvo veče se izdiglo iznad svega što smo mogli da predvidimo i pretvorilo se u nešto znatno veće od rokenrol koncerta. Đule je pozvao publiku da uključi svetla na mobilnim telefonima i visoko podigne telefone. Želeo je da u takvom ambijentu odsvira pesmu „Anđele, moj brate” i da se njome svi zajedno oprostimo od ljudi iz sveta muzike koji su zaokružili svoju sudbinu i napustili nas, slomljeni bolešću ili nekom drugom nesrećom. Đule je to radio i ranije, pre korone. Razume se, uvek je taj trenutak bio dirljiv i težak. No, nekako bismo ga i on i mi pregurali, pa smo mislili da će tako biti i sada. Ali, nije bilo. Đule je pomenuo Mišu Aleksića, Dragoljuba Đuričića i Đorđa Balaševića. Možda još nekoga, ne znam. Moje sećanje tu se zaustavlja i muti. Sledeće što znam jeste da vidim Đuleta uplakanog, s obe ruke preko lica. Koncert je bio prekinut, Srba i Dragan držali su Đuleta u zagrljaju – činilo se da će on pasti posred bine – ali nije bilo utehe. Đule se slomio, i slomio se za sve nas. Niko više nije želeo da bude „jak” i „hrabar”. Cela moja porodica je plakala, grlili smo se i svi mi u publici. Posle koncerta otišao sam iza bine da se pozdravim sa Đuletom. Još je bio u suzama, izgubljen.

Naredne večeri pak bio je savršeno sabran, a bend je bio tako ubojit da sam pomislio kako godinama nisam gledao bolji koncert. Ali ako bih baš morao da biram da li ću videti momenat u kojem jedan čovek otvara svoje srce ili ću videti perfektan koncert, uvek bih birao ovo prvo. Naposletku, jedna stvar važi za obe večeri: „Van Gog” nas je u sjajnom stilu podsetio na razne faze svoje karijere, na tragove prošlosti, da se pozovem na jedan od njihovih najvećih hitova. U isti mah, verujem da će narednih godina grupa biti nauljena kao što je bila sada u Kombank dvorani. Ukratko, verujem da smo videli i tragove budućnosti.