„Ван Гог” – више од концерта

После паузе од тачно три године, група „Ван Гог” поново је свирала у Београду. Једанаестог и дванаестог марта Звонимир Ђукић Ђуле (гитара, вокал), Србољуб Радивојевић Срба (бубњеви, вокал) и Драган Ивановић (бас, вокал) одржали су два концерта у Комбанк дворани. Заједнички назив за оба концерта био је „Високи напон”. Оно што смо чули и видели сасвим је одговарало том називу: мада за собом имају већ тридесет шест година каријере, „Ван Гог” је показао енергију карактеристичну за групе које тек треба да се испиле из гараже. У годинама у којима се већина бендова теши причама о старој слави, „Ван Гог” делује свеже и бодро. Истовремено, показује паклену увежбаност, високи професионализам и занатско мајсторство примерено бенду који тако дуго траје.

Чланови „Ван Гога” су радохоличари, а истрајност и елан Ђулета и Србе, који су били и остали кичма бенда, очигледно су непобедиви. Једнако је важна, можда и важнија, срчаност с којом се група и дан-данас даје публици сваки пут кад се попне на бину. „Ван Гог” знају да песме истински оживљавају тек на концертима и да сваки репертоар, колико год био добар сам по себи, тек у додиру с публиком постаје организам кроз који кола врела крв. Усред овдашње опште апатије и клонулости, Ђулетова и Србина несвакидашња енергија, која повремено прелази у заразно младалачко занесењаштво, постаје још видљивија и заслужује додатно поштовање.

Две вечери у Комбанк дворани биле су пуне надахнућа, људског и занатског. Заправо, прво вече се издигло изнад свега што смо могли да предвидимо и претворило се у нешто знатно веће од рокенрол концерта. Ђуле је позвао публику да укључи светла на мобилним телефонима и високо подигне телефоне. Желео је да у таквом амбијенту одсвира песму „Анђеле, мој брате” и да се њоме сви заједно опростимо од људи из света музике који су заокружили своју судбину и напустили нас, сломљени болешћу или неком другом несрећом. Ђуле је то радио и раније, пре короне. Разуме се, увек је тај тренутак био дирљив и тежак. Но, некако бисмо га и он и ми прегурали, па смо мислили да ће тако бити и сада. Али, није било. Ђуле је поменуо Мишу Алексића, Драгољуба Ђуричића и Ђорђа Балашевића. Можда још некога, не знам. Моје сећање ту се зауставља и мути. Следеће што знам јесте да видим Ђулета уплаканог, с обе руке преко лица. Концерт је био прекинут, Срба и Драган држали су Ђулета у загрљају – чинило се да ће он пасти посред бине – али није било утехе. Ђуле се сломио, и сломио се за све нас. Нико више није желео да буде „јак” и „храбар”. Цела моја породица је плакала, грлили смо се и сви ми у публици. После концерта отишао сам иза бине да се поздравим са Ђулетом. Још је био у сузама, изгубљен.

Наредне вечери пак био је савршено сабран, а бенд је био тако убојит да сам помислио како годинама нисам гледао бољи концерт. Али ако бих баш морао да бирам да ли ћу видети моменат у којем један човек отвара своје срце или ћу видети перфектан концерт, увек бих бирао ово прво. Напослетку, једна ствар важи за обе вечери: „Ван Гог” нас је у сјајном стилу подсетио на разне фазе своје каријере, на трагове прошлости, да се позовем на један од њихових највећих хитова. У исти мах, верујем да ће наредних година група бити науљена као што је била сада у Комбанк дворани. Укратко, верујем да смо видели и трагове будућности.