Umro pisac Milovan Vitezović

Pisac Milovan Vitezović preminuo je danas u Beogradu u 78. godini, rečeno je Tanjugu u Skupštini grada.

Vitezović je pisao pesme, romane, eseje, kritike, aforizme, filmska i TV scenarija. Objavio je oko pedeset knjiga u preko dvesta izdanja; zastupljen je u preko pedeset antologija srpske i svetske poezije, proze, književnosti za decu, aforizama, fantastike i televizijskih drama.

Milovan Vitezović rođen je u Vitezovićima kod Kosjerića 11. septembra 1944. godine. Školovao se u Tubiću, Kosjeriću, Užicu i Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu, odsek opšta književnost, potom i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Bio je dugogodišnji urednik igranog programa TV Beograd i glavni urednik umetničkog programa RTS, profesor filmskog i televizijskog scenarija na katedri Dramaturgije Akademije umetnosti.

Autor je 11 romana, koji su svi bili bestseleri. Knjige je objavljivao na nemačkom, engleskom, italijanskom, slovenačkom, ruskom, makedonskom, grčkom, rumunskom i hebrejskom jeziku.

Za televiziju je pisao scenarija za drame „Šešir profesora Koste Vujića”, i „Snohvatice I i II"; za igrane televizijske serije „Dimitrije Tucović”, „Pripovedanje Radoja Domanovića” i „Vuk Karadžić”. Pisao je scenarija za igrane celovečernje TV filmove: „Mesto susreta Beograd” i „Srebro na Odisejevom putu” za evropske televizije ORF i ZDF.

Dobitnik je brojnih nagrada.

Kao spoljni urednik za kapitalna dela Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, učestvovao je u priređivanju dela Pavla Popovića, Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Milana Kašanina i devet tomova Stojana Novakovića. Jedan je od priređivača Sabranih dela Sime Milutinovića Sarajlije. Bio je predsednik je Udruženja književnika Srbije.

Njegova najpoznatija dela su: Šešir profesora Koste Vujića, Lajanje na zvezde, Milena iz Knez Mihailove, Čarape kralja Petra, Simfonija Vinaver, Bulerleska u Parizu, Kad je neven bio sunce, Gospođica Desanka…

Serija „Vuk Karadžić” donela mu je Evropsku nagradu za televiziju.

Na pitanje u jednom intervjuu kako biste definisali svoj odnos prema srpskoj prošlosti, istoriji i mitologiji, Milovan Vitezović je odgovorio: „Mislim da je moj odnos prema prošlosti veoma odgovoran, naročito kad je oživljavam. Ona je za mene sveta, pa joj zato tako oprezno i pristupam, jer se preteranim veličanjem sveto najpre obesvećuje. Ako ne znamo šta smo bili, teško ćemo znati šta hoćemo. Time mislim i na negativne pojave u jednoj istoriji bez koje nema istorijske istine o jednom narodu. Svetlost jedne istorije jasnije se vidi kad se pokažu i tamne strane. Narod koji dobro zna svoju prošlost zna i kakvu budućnost neće!”

Poznati pisac je govorio: „U svemu što sam pisao iz istorije, tragao sam za istinama i za činjenicama. Gdegod sam došao do istine koju Aristotel definiše katarzom – oživeo sam je. Otkrio sam da svako prekrajanje istorije skraćuje narodnu pamet.”

O jeziku je Vitezović rekao: „Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo ga, umnožavamo i ukrašavamo, dotle živi narod: može se među sobom razumevati i umno sjedinjavati, ne preliva se u drugi i ne propada. Sve što sam stvorio, stvorio sam u jeziku. Bojim se da me mimo jezika nema. Jezik može da se prosuđuje, ali ne i da mu se sudi. Ako se jeziku presuđuje, odseca se. Još uvek jezikom namirujem u životu pokupljene dugove”.