Ruski svet „čuda božjeg”

Otkako je raspad SSSR-a nazvao „najvećom tragedijom 20. veka”, Vladimir Putin je zaključio da ruski narod „jedinstvenog i veoma moćnog genetskog koda” zaslužuje nešto mnogo bolje od raspadnute države koju je ostavio Boris Jeljcin.

Rešen da poniženoj zemlji vrati dostojanstvo, Putin se nije oslanjao na koherentnu ideologiju kako je to činio komunizam, već je gradio model zasnovan na snažnom nacionalizmu i zaštiti suvereniteta od spoljnih pretnji.

Ruski narod neophodno je stalno uveravati ko su i gde su njegovi spasitelji. Šef TV mreže Rusija danas svojevremeno je izjavljivao da je Rusija „jedina zemlja na svetu sposobna da SAD pretvori u radioaktivnu prašinu”. Alarm se pretvara u omiljenu mantru: SAD su započele seriju regionalnih ratova pripremajući se za Treći svetski rat. Zašto? Zato što je Amerika na silaznoj putanji i potreban joj je rat kako bi prevladala u utakmici sa Kinom, oslabila Evropsku uniju i potkopala Rusiju.

Tako se 2007. došlo i do ideje stvaranja Fondacije Ruskog sveta, starog koncepta koji je tokom carevine dobio svoje konzervativne i nacionalističke konture da bi svoje današnje oblike stekao u postsovjetskoj Rusiji kao platforma objedinjavanja autokratije, ortodoksije i nacionalizma. Iste godine formirana je i stranka Velika Rusija kao neregistrovana krajnje desna politička partija koja promoviše sve vrednosti ruskog nacionalizma.

Invazija Gruzije 2008. potvrđuje strah od dugačke senke Rusije koja izranja iz oslonca na pravoslavnu veru i ruski koji je ostao jezik trgovine i diplomatije na širokom postsovjetskom prostoru. Ako je Amerika demokratiju u razne delove sveta slala bombama, Putin veruje da Ruski svet može da utvrđuje granatama.

Sve češći povratak ruskoj kulturi i verskoj istoriji uočljiv je od 2012. Propaganda je prigrlila „porodične vrednosti” i obrušila se na moralnu dekadenciju Zapada. Putin postaje heroj evropske desnice, model autoritarne vladavine, pokrovitelj neideološke kleptokratije.

Ruski svet, koji lidera u Kremlju predstavlja kao neustrašivog branitelja Rusa i van Rusije, stvara se sistematično na temeljima autoritarnosti, izbornih farsi, drakonskog kažnjavanja neistomišljenika, kontrole medija. Putin od granica Evrope do Kavkaza i centralne Azije angažuje razne resurse – uključujući i sopstveni kult ličnosti – da bi susede držao u okvirima onoga što Rusija zove „bliskim inostranstvom”.

Putin ne gradi Sovjetski Savez, ali pokušava da stvori surogata kome bi sedište ponovo bilo u Moskvi. Tri baltičke države su mu nepovratno izmakle, ali ostale, uprkos njihovih novih nacionalnih identiteta, nije pripravan da ispusti. Razdvajanje Rusije, Belorusije i Ukrajine proglašeno je za „veštačko” i pripisano greškama sovjetskog perioda.

Putinov odnos prema susedima je, kad god je to moguće, paternalistički i slovenofilski. Duž ruske periferije stvaraju se sfere uticaja kao svojevrstan novi „pol” u multipolarnom svetu. Represija kod kuće, konfrontacija sa svetom, to su temelji „Tvrđave Rusija”.

U izgradnju projekta Ruskog sveta odmah je uključena i Ruska pravoslavna crkva koja se doživljava kao ključna objedinjavajuća snaga koju vlast obilno finansijski pomaže. Crkva treba da obezbedi duhovno liderstvo.

Patrijarh Kiril, koji je Putina nazvao „čudom božjim”, Ruski svet opisuje kao „zajednički civilizacijski prostor koji počiva na tri temelja: istočnoj ortodoksiji, ruskoj kulturi, posebno jeziku... i zajedničkoj viziji budućeg socijalnog razvoja”.

Kada se ukrajinska crkva odvojila od Moskovske patrijaršije i dobila autokefalnost od ekumenskog patrijarha u Konstantinopolju, bio je to udarac Putinovim naporima da Rusiju opiše kao jedan narod istog identiteta. Patrijarh Vartolomej nazivan je agentom SAD i Vatikana.

Portreti Putina kače se zajedno sa onima Aleksandra Puškina, osnivača savremene ruske literature, dok se Fjodor Dostojevski poredi sa Ivanom Iljinom, malo poznatim filozofom nacionalizma koji je pisao: „Pošto je izgubilo vezu sa bogom i hrišćanskom tradicijom, čovečanstvo je moralno zaslepljeno, zahvaćeno materijalizmom, iracionalnošću i nihilizmom”.

Iljin, Putinov omiljeni autor, širi teze o izuzetnosti: Rusija poseduje jedinstven duhovni status i cilj, posvećena je pravoslavnoj religiji i veruje u čvrstu vlast. Pomešane, svode se na kvaziteokratsku nacionalističku autokratiju predodređenu da igra vrhunsku rolu na svetskoj sceni.

Šefa Kremlja posebno inspiriše Aleksandar Dugin, jedan od najuticajnijih ruskih političkih filozofa koji u značajnoj meri oblikuje mišljenja vladajuće elite u Moskvi. „Putinov Raspućin”, kako ga zovu zapadni mediji, još u sovjetska vremena se bavio misticizmom, političkim radikalizmom i ultranacionalizmom.

Kao jedan od osnivača Nacionalne boljševičke partije, krajnje desničarske grupe čija se platforma zasnivala na miksu principa boljševizma i fašizma i pozivala na novu rusku imperiju od Vladivostoka do Gibraltara, bio je specijalni savetnik Kremlja. Pre dve godine osnovao je Evroazijsku partiju koja se protivi globalizaciji i poziva na formiranje antiameričkog bloka zasnovanog na strateškom savezništvu Rusije, država Balkana i muslimanskog sveta, posebno Irana.

Posle Majdan revolucije u Ukrajini, Dugin je otvoreno kritikovao Putina što nije izvršio invaziju tvrdeći da je rat sa Ukrajinom „neizbežan”. „Ruska renesansa se samo može završiti u Kijevu”. „Ubijte ih, ubijte ih, ubijte ih”, izjavio je u jednom intervjuu koji je izazvao lavinu protesta pa je smenjen sa mesta šefa Odeljenja za sociologiju i međunarodne odnose moskovskog državnog univerziteta.

Putin se osam godina kasnije setio Duginovih poruka i prihvatio njegov izraz „Novorosija” nastao u duhu imperijalističke terminologije carskih vremena. Prihvatio je, izgleda, i Duginov opis sukoba ruske i zapadne civilizacije kao konflikt dve različite percepcije istine i različitih ideja humaniteta.

Po Duginu, kampanju protiv Zapada ne treba doživljavati kao političku borbu već kao duhovnu, egzistencijalnu bitku za rusku dušu. Nema više povratka: „Mi smo raskinuli sa Zapadom i liberalizmom ozbiljno i na duge staze.”

Eho ovih moralističkih poruka često se čuje u Putinovim govorima. Veličina Rusije i njene geopolitičke ambicije zahtevaju jakog, čak i represivnog lidera koji će ujediniti zemlju i braniti je od neprijatelja sa Zapada.

Depresivni kontinuitet politike Ruskog sveta značajno je doprineo izolaciji Rusije, a kolonizatorske ambicije lošim odnosima sa mnogim susedima. Ipak, Putinov režim nastavlja da traga za ideologijom pohranjenom u tamnim koridorima ruske istorije i teologije, ideologijom koja počiva na raspirivanju nacionalizma, antizapadnoj retorici i podršci viziji pravoslavne crkve o Svetoj Rusiji.