Руски свет „чуда божјег”

Откако је распад СССР-а назвао „највећом трагедијом 20. века”, Владимир Путин је закључио да руски народ „јединственог и веома моћног генетског кода” заслужује нешто много боље од распаднуте државе коју је оставио Борис Јељцин.

Решен да пониженој земљи врати достојанство, Путин се није ослањао на кохерентну идеологију како је то чинио комунизам, већ је градио модел заснован на снажном национализму и заштити суверенитета од спољних претњи.

Руски народ неопходно је стално уверавати ко су и где су његови спаситељи. Шеф ТВ мреже Русија данас својевремено је изјављивао да је Русија „једина земља на свету способна да САД претвори у радиоактивну прашину”. Аларм се претвара у омиљену мантру: САД су започеле серију регионалних ратова припремајући се за Трећи светски рат. Зашто? Зато што је Америка на силазној путањи и потребан јој је рат како би превладала у утакмици са Кином, ослабила Европску унију и поткопала Русију.

Тако се 2007. дошло и до идеје стварања Фондације Руског света, старог концепта који је током царевине добио своје конзервативне и националистичке контуре да би своје данашње облике стекао у постсовјетској Русији као платформа обједињавања аутократије, ортодоксије и национализма. Исте године формирана је и странка Велика Русија као нерегистрована крајње десна политичка партија која промовише све вредности руског национализма.

Инвазија Грузије 2008. потврђује страх од дугачке сенке Русије која израња из ослонца на православну веру и руски који је остао језик трговине и дипломатије на широком постсовјетском простору. Ако је Америка демократију у разне делове света слала бомбама, Путин верује да Руски свет може да утврђује гранатама.

Све чешћи повратак руској култури и верској историји уочљив је од 2012. Пропаганда је пригрлила „породичне вредности” и обрушила се на моралну декаденцију Запада. Путин постаје херој европске деснице, модел ауторитарне владавине, покровитељ неидеолошке клептократије.

Руски свет, који лидера у Кремљу представља као неустрашивог бранитеља Руса и ван Русије, ствара се систематично на темељима ауторитарности, изборних фарси, драконског кажњавања неистомишљеника, контроле медија. Путин од граница Европе до Кавказа и централне Азије ангажује разне ресурсе – укључујући и сопствени култ личности – да би суседе држао у оквирима онога што Русија зове „блиским иностранством”.

Путин не гради Совјетски Савез, али покушава да створи сурогата коме би седиште поново било у Москви. Три балтичке државе су му неповратно измакле, али остале, упркос њихових нових националних идентитета, није приправан да испусти. Раздвајање Русије, Белорусије и Украјине проглашено је за „вештачко” и приписано грешкама совјетског периода.

Путинов однос према суседима је, кад год је то могуће, патерналистички и словенофилски. Дуж руске периферије стварају се сфере утицаја као својеврстан нови „пол” у мултиполарном свету. Репресија код куће, конфронтација са светом, то су темељи „Тврђаве Русија”.

У изградњу пројекта Руског света одмах је укључена и Руска православна црква која се доживљава као кључна обједињавајућа снага коју власт обилно финансијски помаже. Црква треба да обезбеди духовно лидерство.

Патријарх Кирил, који је Путина назвао „чудом божјим”, Руски свет описује као „заједнички цивилизацијски простор који почива на три темеља: источној ортодоксији, руској култури, посебно језику... и заједничкој визији будућег социјалног развоја”.

Када се украјинска црква одвојила од Московске патријаршије и добила аутокефалност од екуменског патријарха у Константинопољу, био је то ударац Путиновим напорима да Русију опише као један народ истог идентитета. Патријарх Вартоломеј називан је агентом САД и Ватикана.

Портрети Путина каче се заједно са онима Александра Пушкина, оснивача савремене руске литературе, док се Фјодор Достојевски пореди са Иваном Иљином, мало познатим филозофом национализма који је писао: „Пошто је изгубило везу са богом и хришћанском традицијом, човечанство је морално заслепљено, захваћено материјализмом, ирационалношћу и нихилизмом”.

Иљин, Путинов омиљени аутор, шири тезе о изузетности: Русија поседује јединствен духовни статус и циљ, посвећена је православној религији и верује у чврсту власт. Помешане, своде се на квазитеократску националистичку аутократију предодређену да игра врхунску ролу на светској сцени.

Шефа Кремља посебно инспирише Александар Дугин, један од најутицајнијих руских политичких филозофа који у значајној мери обликује мишљења владајуће елите у Москви. „Путинов Распућин”, како га зову западни медији, још у совјетска времена се бавио мистицизмом, политичким радикализмом и ултранационализмом.

Као један од оснивача Националне бољшевичке партије, крајње десничарске групе чија се платформа заснивала на миксу принципа бољшевизма и фашизма и позивала на нову руску империју од Владивостока до Гибралтара, био је специјални саветник Кремља. Пре две године основао је Евроазијску партију која се противи глобализацији и позива на формирање антиамеричког блока заснованог на стратешком савезништву Русије, држава Балкана и муслиманског света, посебно Ирана.

После Мајдан револуције у Украјини, Дугин је отворено критиковао Путина што није извршио инвазију тврдећи да је рат са Украјином „неизбежан”. „Руска ренесанса се само може завршити у Кијеву”. „Убијте их, убијте их, убијте их”, изјавио је у једном интервјуу који је изазвао лавину протеста па је смењен са места шефа Одељења за социологију и међународне односе московског државног универзитета.

Путин се осам година касније сетио Дугинових порука и прихватио његов израз „Новоросија” настао у духу империјалистичке терминологије царских времена. Прихватио је, изгледа, и Дугинов опис сукоба руске и западне цивилизације као конфликт две различите перцепције истине и различитих идеја хуманитета.

По Дугину, кампању против Запада не треба доживљавати као политичку борбу већ као духовну, егзистенцијалну битку за руску душу. Нема више повратка: „Ми смо раскинули са Западом и либерализмом озбиљно и на дуге стазе.”

Ехо ових моралистичких порука често се чује у Путиновим говорима. Величина Русије и њене геополитичке амбиције захтевају јаког, чак и репресивног лидера који ће ујединити земљу и бранити је од непријатеља са Запада.

Депресивни континуитет политике Руског света значајно је допринео изолацији Русије, а колонизаторске амбиције лошим односима са многим суседима. Ипак, Путинов режим наставља да трага за идеологијом похрањеном у тамним коридорима руске историје и теологије, идеологијом која почива на распиривању национализма, антизападној реторици и подршци визији православне цркве о Светој Русији.