Opaki inat NATO-a na štetu sveta

Do juče smo verovali da inat postoji samo kod Srba. Pesnik Vasko Popa ga je prepoznao na licu Anđela brata. Danas nam je osvedočeno da znatno teži inat postoji na licu NATO-a. Toliko je težak da je daleko nadmašio srpski inat i da mu se domet može meriti svetlosnim godinama, s velikim izgledima da život na Zemlji dovede do prevremenog mraka.

Civilizacijsko pitanje zašto NATO žuri na istok ostaje umotano u krpe i kučine iz kojih se ne može iščupati suvisli odgovor – čuva ga krajnje perfidna maska opakog imperatora. Kao i nekoliko prethodnih imperija, on je pobô ratni barjak u Nemačkoj i nastavio 1990. godine da plete ratnu mrežu širenjem na istok i jug Evrope. Upravo tamo gde je ona uz desetine miliona žrtava prekinuta 1945. godine.

Danas krajnje čudno deluje njegovo prinudno mirovanje celih 40 godina, da bi u narednih tridesetak omamio jugoistočnu Evropu da mu nadobudno pohrli u zagrljaj. Da pridruženje EU i NATO-u nije baš najsrećnije rešenje, dovoljno govore izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz EU i koprcanje Višegradske grupe u njoj u težnji da sačuva delić svog suvereniteta u politici. SAD, UK i Australija interesno su se udružile u poseban savez za daleki istok, a NATO i EU za nedavno započet rat u Ukrajini. Oglasile su se i jerihonske trube na granicama Skandinavije, Poljske, Slovačke, Mađarske i Rumunije prema istoku, upućujući na zloslutne posledice, pa se s pravom nameće pitanje da li je NATO uistinu zaštita od agresije ili meta za napad. Zar raketni sistemi instalirani u Poljskoj, Rumuniji itd. nisu prva meta države protiv koje su usmereni i koja ima pravo da sebe štiti od očiglednog agresora koji joj prilazi ante portas?

Upravo se na ovom pitanju prelamaju odgonetke tragičnog napada na Ukrajinu. On nije morao da se desi da je bilo imalo razuma kod NATO saveznika i ukrajinskog rukovodstva. Upravo je NATO zauzdao EU da, naoružana silom, uzurpira pravo na sve vrste pritisaka, od oružja za masovno uništavanje, do sankcija, ekonomskih blokada i kulturnih izolacija svih koji nisu na njihovom putu ka istoku. Do kojeg stepena samoljublja, brutalnosti, čak i zaumlja su NATO saveznici i EU stigli dovoljno govori nehuman, (ne)selektivan pristup pritiscima: na zapad ne mogu ruska nauka, muzika, književnost, umetnost, sport, ni bilo koja svetska organizacija smotri, takmičenja i manifestacija. Ne mogu ruski kapital i proizvodi, sem nuklearnog goriva, gasa, nafte, možda nikla, uglja i sl, bez kojih ne mogu, koje im Rusija odgovorno isporučuje, kao i saradnja u kosmičkoj laboratoriji do koje američki astronauti, po sporazumu, putuju ruskim raketama iz Bajkonura. Krši se osnovno načelo kapitalizma – neprikosnovenost privatne imovine, koja se zaplenjuje i otima na razne načine.

NATO i EU ilegalno učestvuju u još relativno konvencionalnom ratu u Ukrajini finansijskom i oružanom podrškom i, po svim izgledima, ako ne proradi razum ratovaće do poslednjeg Ukrajinca. Svet se opravdano solidariše s ukrajinskim narodom, koji je žrtva nepromišljenih aktivnosti rukovodstava svoje zemlje od „Majdana” do danas, potmulog uplitanja NATO saveznika i EU i krajnje ofanzivnog odgovora Rusije. Zar to nije onaj zloslutni snop (fascis), razbijen 1945. godine koji se oko Rusije ponovo steže, a ogromne ruševine, ubijeni i invalidi Ukrajine biće, nažalost, NATO i EU kolateralna šteta. Oni svu krivicu pripisuju isključivo Rusiji, proglašavaju je ratnim zločincem, bez trunke svoje odgovornosti. Dok su Klinton, Buš, Obama, Bler, Šreder i drugi ratovali na Balkanu, na severu Afrike i na Bliskom istoku, to su bili navodno odbrambeni ratovi, za demokratiju. Šta su branili, a nisu odbranili i kakvu su demokratiju uvodili, a nisu uveli, pitanja su za debatne klubove.

Sada na isti način brane i uvode demokratiju u Ukrajini – kod njih zločina nema, niti može da bude. Sila su koja je prigrabila pravo na sve, što je slika feudalnih odnosa, a kakav će svet iz toga nastati ni najsmeliji proroci ne mogu da pretpostave. Njihov bezobziran pohod na istok i jug je za svaku osudu, a kolateralne štete sui generis narasle su do milionskih brojki. Pitamo se hoće li iz ukrajinskog rata izvući kakve pouke, pre nego što sebi zapevaju pohvalu ludosti: „Bili smo na ivici provalije, ali smo krenuli korak dalje.”

Miodrag Srbljak,
Kraljevo