Опаки инат НАТО-а на штету света

До јуче смо веровали да инат постоји само код Срба. Песник Васко Попа га је препознао на лицу Анђела брата. Данас нам је осведочено да знатно тежи инат постоји на лицу НАТО-а. Толико је тежак да је далеко надмашио српски инат и да му се домет може мерити светлосним годинама, с великим изгледима да живот на Земљи доведе до превременог мрака.

Цивилизацијско питање зашто НАТО жури на исток остаје умотано у крпе и кучине из којих се не може ишчупати сувисли одговор – чува га крајње перфидна маска опаког императора. Као и неколико претходних империја, он је побô ратни барјак у Немачкој и наставио 1990. године да плете ратну мрежу ширењем на исток и југ Европе. Управо тамо где је она уз десетине милиона жртава прекинута 1945. године.

Данас крајње чудно делује његово принудно мировање целих 40 година, да би у наредних тридесетак омамио југоисточну Европу да му надобудно похрли у загрљај. Да придружење ЕУ и НАТО-у није баш најсрећније решење, довољно говоре излазак Уједињеног Краљевства из ЕУ и копрцање Вишеградске групе у њој у тежњи да сачува делић свог суверенитета у политици. САД, УК и Аустралија интересно су се удружиле у посебан савез за далеки исток, а НАТО и ЕУ за недавно започет рат у Украјини. Огласиле су се и јерихонске трубе на границама Скандинавије, Пољске, Словачке, Мађарске и Румуније према истоку, упућујући на злослутне последице, па се с правом намеће питање да ли је НАТО уистину заштита од агресије или мета за напад. Зар ракетни системи инсталирани у Пољској, Румунији итд. нису прва мета државе против које су усмерени и која има право да себе штити од очигледног агресора који јој прилази ante portas?

Управо се на овом питању преламају одгонетке трагичног напада на Украјину. Он није морао да се деси да је било имало разума код НАТО савезника и украјинског руководства. Управо је НАТО зауздао ЕУ да, наоружана силом, узурпира право на све врсте притисака, од оружја за масовно уништавање, до санкција, економских блокада и културних изолација свих који нису на њиховом путу ка истоку. До којег степена самољубља, бруталности, чак и заумља су НАТО савезници и ЕУ стигли довољно говори нехуман, (не)селективан приступ притисцима: на запад не могу руска наука, музика, књижевност, уметност, спорт, ни било која светска организација смотри, такмичења и манифестација. Не могу руски капитал и производи, сем нуклеарног горива, гаса, нафте, можда никла, угља и сл, без којих не могу, које им Русија одговорно испоручује, као и сарадња у космичкој лабораторији до које амерички астронаути, по споразуму, путују руским ракетама из Бајконура. Крши се основно начело капитализма – неприкосновеност приватне имовине, која се заплењује и отима на разне начине.

НАТО и ЕУ илегално учествују у још релативно конвенционалном рату у Украјини финансијском и оружаном подршком и, по свим изгледима, ако не проради разум ратоваће до последњег Украјинца. Свет се оправдано солидарише с украјинским народом, који је жртва непромишљених активности руководстава своје земље од „Мајдана” до данас, потмулог уплитања НАТО савезника и ЕУ и крајње офанзивног одговора Русије. Зар то није онај злослутни сноп (fascis), разбијен 1945. године који се око Русије поново стеже, а огромне рушевине, убијени и инвалиди Украјине биће, нажалост, НАТО и ЕУ колатерална штета. Они сву кривицу приписују искључиво Русији, проглашавају је ратним злочинцем, без трунке своје одговорности. Док су Клинтон, Буш, Обама, Блер, Шредер и други ратовали на Балкану, на северу Африке и на Блиском истоку, то су били наводно одбрамбени ратови, за демократију. Шта су бранили, а нису одбранили и какву су демократију уводили, а нису увели, питања су за дебатне клубове.

Сада на исти начин бране и уводе демократију у Украјини – код њих злочина нема, нити може да буде. Сила су која је приграбила право на све, што је слика феудалних односа, а какав ће свет из тога настати ни најсмелији пророци не могу да претпоставе. Њихов безобзиран поход на исток и југ је за сваку осуду, а колатералне штете sui generis нарасле су до милионских бројки. Питамо се хоће ли из украјинског рата извући какве поуке, пре него што себи запевају похвалу лудости: „Били смо на ивици провалије, али смо кренули корак даље.”

Миодраг Србљак,
Краљево