Vek Akademskog pozorišta „Branko Krsmanović”

Sedela sam u foajeu AP „Branko Krsmanović”. Zaljubljeno sam slušala priče starijih glumaca kako su stajali satima u redu ispred „Krsmanca” svake jeseni kad je bio prijem novih članova. Na audiciju su dolazili studenti i reditelji sa FDU kao podrška. Tek punoletna i sa strahopoštovanjem izašla sam na scenu 1988. godine.

Ono što je mladom čoveku bilo neophodno tada, pred početak nečega što se naslućivalo, dobila sam. Svi moji prijatelji, kolege, glumci, studenti dramaturgije, svi smo disali kao jedan. Oko nas se sve raspadalo, nedaleko od naše scene defilovale su demonstracije. Ali, ozbiljan rad i posvećenost, s profesionalnim rediteljima i u školi scenskog pokreta davali su ogromnu sigurnost ne samo za prijemni na Akademiji. Mi smo se spremali za život. Eksperimentisali smo s tekstom, glasom, pevali. Pisali i maštali. Pod budnim okom umetničkog direktora. Pustili su nas da rastemo. U klubu posle predstave satima bismo raspravljali o tome šta smo mogli bolje, da li je bilo preglasno, da li je svetlo bilo kako treba. Tih ratnih godina, kad je sve bilo na dobrovoljnoj bazi i bez dinara, izgurali smo nekoliko uspešnih premijera i festivala. Godine odrastanja u „Krsmancu” bile su moja sigurna kuća.

Stotine danas uspešnih umetnika prošle su kroz „Krsmanac”. Monografija Vladimira Cvejića Cveje „Otkrivanje očiglednog” je sačuvano od zaborava, hronološki poređano, remek-delo i čita se s ushićenjem i knedlom u grlu. Sreli smo se ispred Biblioteke grada Beograda. Poklonio mi je monografiju s posvetom, ali bez osmeha, nešto ga je mučilo. Znala sam da pozorište nema rešen status, da je više puta propadalo i dizalo se iz temelja. Sedela sam i slušala šta se sve dešavalo u pozorištu, kako se taj feniks čudesno dizao iz pepela. Kako je došlo do toga da niko ne planira da obeleži vek postojanja Akademskog pozorišta „Branko Krsmanović”.

Generacija koja je deo uprave sadašnjeg pozorišta je nedostupna. Digitalna mladost i oni nešto stariji odlučili su da to rade na svoj način, skoro tajno. Zašto? Da li se stide nas? Ako se stide nas, da li se stide i Olivere i Radeta, Miroslava Belovića, Ružice Sokić, Soje Jovanović, Petra Kralja? Tu se pojavljuje i ona čuvena rečenica: „To je davna prošlost, nostalgična si, dosadna si”.

Gledala sam Cveju koji je skoro pola veka ugradio u „Krsmanac”. Koji je monografiju finansirao sam, uz pomoć starih članova. Pitala sam se kako da mu pomognem. Pokušala sam da stupim u kontakt s nekoliko poznatih i popularnih glumaca koji su igrali u „Krsmancu”. Većina je odbila poziv. Jedina koja je odgovorila bila je prilično originalna: „Ne mogu da se osvrćem na početke, moram da čuvam ovo što sam stvorila.” Stupila sam u kontakt s Beogradskim univerzitetom, sektorom za investicije i upravljanje imovinom univerziteta i univerzitetskih zadužbina i fondacija. Rukovodilac sektora gospođa Maja Marinković vrlo ljubazno je objasnila da ne zna kako da pomogne i da, kad god mogu, finansijski pomažu „Krsmanac”, a da oni zadržavaju pravo da organizuju sve svoje aktivnosti i programe kako žele. Htela sam da joj kažem da ne postoje statut, odgovorno lice i pravila koja su funkcionisala godinama, ali sam samo rekla: „Hvala Vam.”

Vek obeležen brodolomima, previranjima, kao i danas, kad je sudbina pozorišta neizvesna, nastavlja se. Autor monografije, osim želje da sačuva od zaborava intrigantnu i neverovatnu istoriju „Krsmanca”, istovremeno nadležne institucije poziva na dijalog, u cilju rešavanja i definisanja statusa pozorišta. Ali s druge strane je tišina.

Čim postavite problem statuta, kase, finansija, izveštaja o radu... svi zaćute, nema više javnosti. Pozicioniranje najstarijeg studentskog pozorišta na svetu je neophodno. Ne pripada Ministarstvu kulture, a od 2012. ne postoji nijedno lice iz Akademskog pozorišta i iz sveta pozorišne umetnosti koje odlučuje o radu i sudbini najstarijeg studentskog teatra.

Dok vreme neumitno prolazi, imamo jedinstvenu priliku da rešimo status „Krsmanca”, da pričamo ovu priču glasno, da nas se ne zastide najveći i da pozivamo ljude koji su trenutno u upravi na razgovor o budućnosti pozorišta.

Natalija Vojimirović