Selo gori, a baba potpaljuje

Furtutma oko susreta Vučića i Đilasa se ne stišava. Kritike i sumnjičenja, neverica i razočaranje stižu sa različitih strana. Sve to svedoči ne samo o političkoj nepismenosti onih koji bi da igraju nekakvu ulogu na političkoj sceni Srbije nego dovodi u pitanje i njihovu dobronamernost.

Ima li, naime, ičeg normalnijeg nego da se – ma kojim povodom i ma kakvi da su im lični i politički odnosi – sretnu i razgovaraju predsednici najjače vladajuće i najjače opozicione stranke u situaciji kada se u našem relativno bliskom okruženju vodi sukob koji preti da preraste u svetski rat i koji, čak i bez toga, ima direktne implikacije na Srbiju i srpski narod?

Sposobnost da se u ovom susretu vidi sve osim onoga što je bitno govori o političkom daltonizmu onih koji pokušavaju da se predstave kao nove političke snage u Srbiji.

Ako je nešto jasno, ili bi bar trebalo da bude jasno, to je da Srbiji ovakav sukob, a posebno opredeljivanje u vezi sa njim ni na koji način ne odgovara. Mi smo na putu evrointegracija, a istovremeno imamo odlične prijateljske veze sa Rusijom. Naša spoljnotrgovinska razmena i poslovna povezanost sa zemljama EU nam je podjednako važna kao i energetska i izvozna povezanost sa Rusijom. Bili smo i pod sankcijama kao Rusija sada, a bili smo i bombardovani u ime „humanitarnih ciljeva” kao Ukrajina. Imamo iskustvene razloge da razumemo obe strane. Potpuno shvatamo i užu i širu sliku ovog konflikta, pa iz svih tih razloga imamo i ekonomsko i političko i moralno opravdanje da u ovom sukobu budemo što je moguće više po strani. Politički smo osudili Rusiju zbog onoga što se dešava, ali nemamo razloga da uvedemo ekonomske sankcije Rusiji.

Ovakve ili slične stavove niko nije javno doveo u pitanje i oni predstavljaju, moglo bi se reći, zvaničan stav naše zemlje. Ostaje samo pitanje kako tu poziciju zadržati i održati u situaciji kada i Zapad i Rusija na različite načine vrše pritisak da se jasno opredelimo za njih.

Osim vešte diplomatije, preduslov za održavanje te pozicije je minimalan unutrašnji konsenzus svih relevantnih političkih aktera koji bi podrazumevajuće unutrašnje podele držao na parlamentarnom nivou. Postizanje tog konsenzusa je trenutno najvažniji politički zadatak da bi se izbeglo unutrašnje nejedinstvo koje strane sile mogu iskoristiti kao što  su to učinile tokom prve decenije ovog veka kada je došlo do priznanja samoproglašene Republike Kosovo i raspada SR Jugoslavije.

Umesto da se traži način kako da se što više političkih aktera uključi u traganje za ovim konsenzusom – srazmerno svojoj snazi i uticaju, kao da se namerno i naknadno otvaraju pitanja koja bi trebalo da onemoguće ne samo postizanje konsenzusa nego i bilo kakav politički dijalog.

Za neke, a oni to i ne kriju, ova međunarodna situacija je sjajna prilika da se oslabi Vučić. Od njegovog navodnog slabljenja, međutim, najmanje bi štete imao on sam, a najviše opisana državna politika koja je u ovom trenutku najviše u skladu sa našim interesima i najbliža tački oko koje je moguće postići konsenzus. Svaka druga pozicija vodila bi dubokim unutrašnjim sukobima. Iz tog razloga slabljenje Vučića u ovom trenutku ne vodi demokratizaciji društva već njegovoj unutrašnjoj podeli. Čak i kada bi to zaista bilo izvodljivo, na primer, u situaciji da je u toku drugi krug predsedničkih izbora, bilo bi  to moralno upitno, mada iz ugla nečije stranačke politike razumljivo. Ovako, međutim, reč je vrlo svesnom podrivanju nacionalne stabilnosti.

U tom smislu, teško je imati razumevanja, za one koji javno i otvoreno zagovaraju ruske nacionalne interese na račun naših. Ali sa njima smo bar načisto. Njima je draža Rusija i to nije nikakva novost samo se sada rusofilstvo zaodenulo u drugačiju ideologiju. Prethodna generacija je prevaspitana na Golom otoku, ali kako kaže  pesma – može se ubiti ptica, ali ne i njen let.

Mnogo mutnija je pozicija onih koji se navodno sakrivaju iza „vrednosti” i raznih apela „javnih ličnosti” koje pokušavaju da dovedu u pitanje rezultate beogradskih izbora organizovanom akcijom sračunatom na slabljenje pozicije koju trenutno zagovara vladajuća stranka. Da u toj akciji nije reč o zaštiti liberalno-demokratskih vrednosti najbolje svedoči pakt koji su spremni da sklope sa otvoreno antiliberalnim partijama i činjenica da u opozicioni blok sabiraju čak i glasove koje su osvojili Vojislav Šešelj i Miša Vacić. Ta činjenica je diskreditovala ne samo njihova zalaganja za „vrednosti” već je ogolila motive njihovog delovanja i činjenicu da u pogledu želje za vlašću nisu ništa bolji od onih koje kritikuju za istu stvar. Pored toga, oštrim protivljenjem razgovorima vlasti i opozicije o mogućnosti ponavljanja izbora pokazali su da nije Vučić taj koji bi koristio silu da očuva vlast, već da su oni ti koji bi uličnim nasiljem hteli da dođu na vlast. Ta revolucionarna doktrina svedoči da danas nismo u „devedesetim”, kako vole da naglase, već u „četrdesetim” kada se na vlast dolazilo bez izbora. Odbijanje da se razgovara sa čovekom koji ima podršku gotovo 60 odsto birača svedoči da „demokratija” za koju se zalažu podrazumeva prevaspitavanje koje neće voditi računa o nacionalnim interesima.

Ma koliko Vučić vešto koristio televiziju i monopol koji ima u pojedinim medijima to nije razlog njegove velike pobede. Pokazalo se da je on ostvario bolji rezultat nego na prethodnim izborima uprkos činjenici da je kampanja vođena lično protiv njega. To pokazuje koliko je to bila pogrešna strategija opozicije. Insistiranje da se s njom nastavi svedoči ili o političkom slepilu opozicije, ili da postoje drugi ciljevi, a ne jačanje sopstvene političke pozicije. Bilo kako bilo, svesne ili ne,  posledice deklarativnog zalaganja za „poštovanje volje birača” imaju za cilj narušavanje unutrašnje stabilnosti u međunarodno teškim okolnostima.

Ako Srbija nije normalna zemlja, a ovo bi mogao biti jedan argument, sada je jasno da glavni politički krivac nije Vučić već oni koji mu se na ovakav način suprotstavljaju.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu