„Variola vera” i umetnička sloboda

Tema nedelje u „Politici” nedavno je bila Pet decenija od epidemije variole vere. U tekstovima na tri stranice opisan je događaj koji je mnogima od nas ostao u sećanju i u poslednje vreme često je pominjan zbog situacije s virusom korona. Prva žrtva variole bila je medicinska sestra Dušica Spasić, koja je preminula s nepune 23 godine. U znak sećanja, kolege su postavile bistu s njenim likom na Prvoj hirurškoj klinici, gde je radila.

U okviru teme nedelje objavljen je i kratak tekst pod naslovom „Film Gorana Markovića – metafora bolesnog društva”. U tekstu se navode reči Gorana Markovića da su neki likovi stvarno ličili na aktere epidemije, da su drugi predstavljali kombinaciju raznih ličnosti, dok su neki sasvim izmišljeni.

Goran Marković je film „Variola vera” snimio 1982, deset godina posle epidemije. U filmu je bilo i nekih vulgarnih scena (Rade Šerbedžija i Vladica Milosavljević), zbog čega su pacijenti Prve hirurške klinike kasnije zastajali pored biste prve žrtve variole vere i davali neukusne komentare na osnovu viđenih scena. To je veoma pogodilo roditelje, rodbinu, prijatelje i kolege Dušice Spasić, pa se u vreme prikazivanja filma u bioskopima podigla velika bura u javnosti.

Sećam se da sam u to vreme u jednom od ilustrovanih listova čitao intervju s roditeljima Dušice Spasić. Ispričali su kako su doživeli i šta su sve preživeli u vreme epidemije. Za smrt kćerke saznali su tek posle izlaska iz karantina. Ne mogu da se setim kakav je epilog na kraju bio, jer su njeni roditelji zahtevali da se Goran Marković izvini ili da kaže da su likovi bili izmišljeni.

Prilikom snimanja filma, čak i po istinitim događajima, uvek se unese po malo umetničke slobode. Međutim, Goran Marković je tu umetničku slobodu dosta prekoračio.

Ovo bi mogla da bude i pouka studentima filmske umetnosti, budućim režiserima, da dobro paze kako će u neki film uneti umetničku slobodu, a da nikog ne uvrede.

Saša R. Petrović,
Beograd