Škola bez đaka

Nesumnjivo je da je obrazovanje najsigurniji instrument koji društvu obezbeđuje prosperitetan razvoj. Zbog toga, svaka promena u populaciji zahteva ozbiljno promišljenje, pažljivo planiranje i promene u obrazovnim politikama i pristupu potencijalu koju deca unose u obrazovni sistem. A promene u populaciji su dramatične – broj novorođene dece u Srbiji u periodu od 2002. do 2019. smanjen je za skoro 18 odsto, s tim da je taj trend još izraženiji kada je reč o deci i mladima školskog uzrasta, pa je danas, na primer, u osnovnim školama 29 procenata manje učenika nego što ih je bilo 2002. godine. Sistem obrazovanja nije u svim aspektima jednako efikasan u adaptaciji na demografske promene. Broj odeljenja jeste smanjen kao posledica manjeg broja učenika, ali ne i broj škola, tako da je i dalje značajan udeo škola sa manje od 50 učenika. Tako se u 60 odsto školskih objekata, uključujući tu i izdvojena odeljenja, školuje tek pet procenata učenika. S druge strane, u gusto naseljenim urbanim sredinama postoje škole sa isto tako visokom koncentracijom đaka, tako da je gotovo petina svih učenika u Srbiji raspoređeno u samo 2,5 odsto školskih zgrada. I regionalne razlike su velike, pa je tako u istočnim i južnim regionima prosek učenika po školskoj jedinici 96, a u Beogradu 453.

O optimizaciji mreže škola brinu lokalne samouprave koje treba da je sprovedu u skladu sa kriterijumima vlade, ali je do kraja 2019. samo 35 odsto lokalnih samouprava usvojilo Akt o optimizaciji obrazovne infrastrukture. Veliki broj mikroškola nalazi se u seoskim i planinskim sredinama koje su loše povezane putevima pa je otežan ili onemogućen prevoz dece do matičnih ili drugih ustanova. Prisutno je i smanjenje nastavnog kadra, ali je ono izraženije u grupi nastavnika zaposlenih na neodređeno vreme. Oba trenda (promene u infrastrukturi i nastavnim kadrovima) manje su vidljivi u srednjem nego u osnovnom obrazovanju.

Ni kada je reč o kvalitetu obrazovanja u periodu od 2000. godine uglavnom ne dobijamo ohrabrujuće vesti. Kvalitet obrazovanja u Srbiji prati se na osnovu nacionalnih i internacionalnih indikatora i instrumenata. Nacionalno spoljašnje vrednovanje kvaliteta rada škola, pored pozitivno vrednovanih indikatora, ukazuje da standarde u oblasti zvanoj Nastava i učenje ne ispunjava polovina škola. Prema internacionalnim indikatorima, efekti obrazovanja su ispod međunarodnog proseka i učenici iz Srbije izlaze iz obrazovanja sa slabije podržanim kompetencijama nego njihovi vršnjaci. Zaostajanje je očiglednije na starijim obrazovnim uzrastima. Školska znanja su tipično na reproduktivnom nivou, a škola ne radi dovoljno na njihovoj integraciji i funkcionalnoj primeni.

Postoji nekoliko ključnih oblasti preko kojih bi sistem mogao da reaguje na depopulacione trendove i njihove efekte na kvalitet obrazovanja, a ovde ćemo pomenuti samo neke od njih. Proširenje obuhvata obrazovanjem, naročito među osetljivim grupama, mora da počne od predškolskog uzrasta. Procenat romske i siromašne dece koje pohađaju predškolsko značajno je niži od udela opšte populacije, kao što je i procenat dece iz opšte populacije uzrasta tri do pet i po godina ispod proseka EU. Osnovni problemi u našem predškolskom sistemu su neadekvatno raspoređeni kapaciteti, manjak diversifikovanih programa i izostanak edukacije roditelja iz osetljivih grupa o značaju predškolskog obrazovanja i vaspitanja. Nepotpun obuhvat vidljiv je i na nivou osnovnoškolskog obrazovanja, iako je ono obavezno. Opet, u najvećoj meri pogođena je populacija romske dece, pa njih polovina završava osnovnu školu, a polovina odustaje ili odlazi u druge sredine. Broj romskih učenika u srednjim školama je nevelik, dok su na univerzitetskim nivoima oni prava retkost. Uprkos dobrim politikama i značajnim strateškim akcijama podrške (recimo, Dekada Roma, dve nacionalne strategije integracije Roma), romski učenici su slabo podržani u praksi. Na primer, iako ovi učenici tipično žive u uslovima siromaštva, tek 34 lokalne samouprave (od 174) obezbeđuje udžbenike za ovu decu, devet samouprava obezbeđuje stipendije za srednjoškolce, a šest za studente.

Integracija učenika sa invaliditetom i teškoćama u razvoju je zakonski podržana sa vidljivim efektom na broj učenika u specijalnim školama. Međutim, i dalje postoje specijalne škole i odeljenja, a postoji i trend povratka učenika iz redovnih u specijalne škole. Dodatne transformacije u sistem, kao i osetljivija podrška su neophodne da bi se potencijali ove kategorije učenika ostvarili.

*Vanredni profesor na Odeljenju za psihologiju Filozofski fakultet u Beogradu