Школа без ђака

Несумњиво је да је образовање најсигурнији инструмент који друштву обезбеђује просперитетан развој. Због тога, свака промена у популацији захтева озбиљно промишљење, пажљиво планирање и промене у образовним политикама и приступу потенцијалу коју деца уносе у образовни систем. А промене у популацији су драматичне – број новорођене деце у Србији у периоду од 2002. до 2019. смањен је за скоро 18 одсто, с тим да је тај тренд још израженији када је реч о деци и младима школског узраста, па је данас, на пример, у основним школама 29 процената мање ученика него што их је било 2002. године. Систем образовања није у свим аспектима једнако ефикасан у адаптацији на демографске промене. Број одељења јесте смањен као последица мањег броја ученика, али не и број школа, тако да је и даље значајан удео школа са мање од 50 ученика. Тако се у 60 одсто школских објеката, укључујући ту и издвојена одељења, школује тек пет процената ученика. С друге стране, у густо насељеним урбаним срединама постоје школе са исто тако високом концентрацијом ђака, тако да је готово петина свих ученика у Србији распоређено у само 2,5 одсто школских зграда. И регионалне разлике су велике, па је тако у источним и јужним регионима просек ученика по школској јединици 96, а у Београду 453.

О оптимизацији мреже школа брину локалне самоуправе које треба да је спроведу у складу са критеријумима владе, али је до краја 2019. само 35 одсто локалних самоуправа усвојило Акт о оптимизацији образовне инфраструктуре. Велики број микрошкола налази се у сеоским и планинским срединама које су лоше повезане путевима па је отежан или онемогућен превоз деце до матичних или других установа. Присутно је и смањење наставног кадра, али је оно израженије у групи наставника запослених на неодређено време. Оба тренда (промене у инфраструктури и наставним кадровима) мање су видљиви у средњем него у основном образовању.

Ни када је реч о квалитету образовања у периоду од 2000. године углавном не добијамо охрабрујуће вести. Квалитет образовања у Србији прати се на основу националних и интернационалних индикатора и инструмената. Национално спољашње вредновање квалитета рада школа, поред позитивно вреднованих индикатора, указује да стандарде у области званој Настава и учење не испуњава половина школа. Према интернационалним индикаторима, ефекти образовања су испод међународног просека и ученици из Србије излазе из образовања са слабије подржаним компетенцијама него њихови вршњаци. Заостајање је очигледније на старијим образовним узрастима. Школска знања су типично на репродуктивном нивоу, а школа не ради довољно на њиховој интеграцији и функционалној примени.

Постоји неколико кључних области преко којих би систем могао да реагује на депопулационе трендове и њихове ефекте на квалитет образовања, а овде ћемо поменути само неке од њих. Проширење обухвата образовањем, нарочито међу осетљивим групама, мора да почне од предшколског узраста. Проценат ромске и сиромашне деце које похађају предшколско значајно је нижи од удела опште популације, као што је и проценат деце из опште популације узраста три до пет и по година испод просека ЕУ. Основни проблеми у нашем предшколском систему су неадекватно распоређени капацитети, мањак диверсификованих програма и изостанак едукације родитеља из осетљивих група о значају предшколског образовања и васпитања. Непотпун обухват видљив је и на нивоу основношколског образовања, иако је оно обавезно. Опет, у највећој мери погођена је популација ромске деце, па њих половина завршава основну школу, а половина одустаје или одлази у друге средине. Број ромских ученика у средњим школама је невелик, док су на универзитетским нивоима они права реткост. Упркос добрим политикама и значајним стратешким акцијама подршке (рецимо, Декада Рома, две националне стратегије интеграције Рома), ромски ученици су слабо подржани у пракси. На пример, иако ови ученици типично живе у условима сиромаштва, тек 34 локалне самоуправе (од 174) обезбеђује уџбенике за ову децу, девет самоуправа обезбеђује стипендије за средњошколце, а шест за студенте.

Интеграција ученика са инвалидитетом и тешкоћама у развоју је законски подржана са видљивим ефектом на број ученика у специјалним школама. Међутим, и даље постоје специјалне школе и одељења, а постоји и тренд повратка ученика из редовних у специјалне школе. Додатне трансформације у систем, као и осетљивија подршка су неопходне да би се потенцијали ове категорије ученика остварили.

*Ванредни професор на Одељењу за психологију Филозофски факултет у Београду