Izazovi nemogućeg zadatka

Iako je izgledalo da će to biti nemoguća misija, kada je balet „Ko to tamo peva” postavljao pre 18 godina u našoj prestonici Staša Zurovac, hrvatski koreograf i reditelj, pokazalo se da je stvoren pozorišni biser koji i dalje blista. Povodom 200. izvođenja ove predstave, danas 29. aprila, kada se obeležava Mećunarodni dan igre, gledaćemo je ponovo večeras od 19.30 časova na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. U publici će sedeti i hrabri, sada iskusniji Staša Zurovac, usudivši se da postavi komad za koji se i danas traži karta više, po libretu zasnovanom na scenariju Dušana Kovačevića, po kom je opet snimljen istoimeni antologijski film u režiji Slobodana Šijana. Muziku je komponovao Vojislav Voki Kostić. Predstavu je zavolela ne samo naša već i publika na gostovanjima u Bogoti, Rimu, Torontu, Kairu, Budvi i Tivtu, Banjaluci, Rijeci, Skoplju, Temišvaru itd. Ovaj balet je bio izveden i u okviru „Bitefa” (2005). Asistent koreografa bila je Olja Zurovac, kostimograf Katarina Galić, a scenograf Žorž Draušnik.

Staša Zurovac: Prva pomisao mi je bila: „Ne, nikako, pa nemoguće je prevazići to remek-delo!” (Foto: Matija Ferlin)

Staša Zurovac je posle niza godina, kada je već postalo jasno da se u našem nacionalnom teatru igra predstava kojoj vreme ne može ništa, za naš list prokomentarisao:

– Nisam mogao ni naslutiti ovakav ishod, ali sam znao da neće biti srednje ocene za „Ko to tamo peva”. Mogao je uspeti ili propasti. Na sreću, dogodilo se ono prvo. Presrećan sam što još uvek pleni pažnju beogradske publike, što je predstava toliko gostovala i održala se na repertoaru.

I potom se prisetio kako je tekao 2004. proces nastajanja ovog baleta:

– Tokom rada na predstavi, s plesačima Baleta Narodnog pozorišta ostvario sam izuzetno dobru saradnju, ne samo profesionalno. S nekima iz originalne podele i danas održavam lepe kontakte. Odluka da prihvatim ovu narudžbinu nije bila laka, zapravo prva pomisao mi je bila: „Ne, nikako, pa nemoguće je prevazići to remek-delo!” I upravo to što sam mislio da imam nemoguć zadatak, nakon mesec dana, ta se misao pretvorila u izazov, a potom u odluku punu uzbuđenja. Počeo sam od saradnje s Vokijem Kostićem, koja je u svakom trenu bila više nego inspirativna, i mogu je nazvati jednom od najlepših i najlakših. Upravo je ta međusobna umetnička zaraza zahvatila kasnije sve učesnike i na kraju se svom silinom predala publici u srce.

O tome koliko ga je pomisao na to što su već stvorili remek-delo Šijan, Kovačević i Voki Kostić ometala, Zurovac je imao spreman odgovor:

– To je svakako bio velik zadatak. Nisam odmah pristao na ideju tadašnjeg upravnika Ljubivoja Tadića, odnosno zamolio sam za malo vremena da nađem tu odvažnost u sebi, da stvaram balet prema jednom od najboljih i najpopularnijih filmova jugoslovenske kinematografije svih vremena. Pokazalo se da je naboj tog sudbonosnog „da” nosio u sebi ogromnu količinu kreativne energije. Inače Duška Kovačevića susreo sam dva puta, jednom kada sam tek došao u Beograd, na sastanku na kojem je aminovao predstavu i drugi put na samoj premijeri kada mi je čestitao. Bilo mi je važno da imamo njegov blagoslov, jer cenim njegovo stvaralaštvo. Slobodana Šijana upoznao sam na premijeri baleta, takođe, primajući čestitke. Voki i ja već smo se tada prepotentno smejali.

O uticaju kompozicija Kostića naš sagovornik se priseća :

– Uz muziku Vokija Kostića osećao sam se od prvog dana potpuno zaštićeno. Kliknuli smo na prvu, a kako je bio veliki znalac i umetnik, čovek neverovatnog duha, naša je saradnja tekla zaista glatko, klizila kroz grlo kao i fantastično pripremljena hrana, koju mi je nekoliko puta spremao dok smo sarađivali.

Kada smo Zurovca upitali, pre par godina, da li je bilo novih ponuda iz našeg nacionalnog teatra da u Beogradu postavi još neko delo, istakao je:

– Posle baleta „Ko to tamo peva” nikad me više niko nije zvao iz Narodnog pozorišta za eventualnu buduću saradnju. Zapravo je to jako čudno, i svako će se složiti sa mnom da bi pre čovek to očekivao da je napravio neuspešnu predstavu. Voleo bih da ponovo sarađujem s Narodnim pozorištem i kad bi se dogodio takav poziv s radošću bih ga prihvatio.

Sada smo Stašu Zurovca upitali isto to, odgovorio je kratko:

– Mislim da to pitanje nije za mene. Sve je moguće.

Do tada „Ko to tamo peva” živi i dalje burnim umetničkim životom.