Изазови немогућег задатка

Иако је изгледало да ће то бити немогућа мисија, када је балет „Ко то тамо пева” постављао пре 18 година у нашој престоници Сташа Зуровац, хрватски кореограф и редитељ, показало се да је створен позоришни бисер који и даље блиста. Поводом 200. извођења ове представе, данас 29. априла, када се обележава Мећународни дан игре, гледаћемо је поново вечерас од 19.30 часова на Великој сцени Народног позоришта у Београду. У публици ће седети и храбри, сада искуснији Сташа Зуровац, усудивши се да постави комад за који се и данас тражи карта више, по либрету заснованом на сценарију Душана Ковачевића, по ком је опет снимљен истоимени антологијски филм у режији Слободана Шијана. Музику је компоновао Војислав Воки Костић. Представу је заволела не само наша већ и публика на гостовањима у Боготи, Риму, Торонту, Каиру, Будви и Тивту, Бањалуци, Ријеци, Скопљу, Темишвару итд. Овај балет је био изведен и у оквиру „Битефа” (2005). Асистент кореографа била је Оља Зуровац, костимограф Катарина Галић, а сценограф Жорж Драушник.

Сташа Зуровац: Прва помисао ми је била: „Не, никако, па немогуће је превазићи то ремек-дело!” (Фото: Матија Ферлин)

Сташа Зуровац је после низа година, када је већ постало јасно да се у нашем националном театру игра представа којој време не може ништа, за наш лист прокоментарисао:

– Нисам могао ни наслутити овакав исход, али сам знао да неће бити средње оцене за „Ко то тамо пева”. Могао је успети или пропасти. На срећу, догодило се оно прво. Пресрећан сам што још увек плени пажњу београдске публике, што је представа толико гостовала и одржала се на репертоару.

И потом се присетио како је текао 2004. процес настајања овог балета:

– Тoком рада на представи, с плесачима Балета Народног позоришта остварио сам изузетно добру сарадњу, не само професионално. С некима из оригиналне поделе и данас одржавам лепе контакте. Одлука да прихватим ову наруџбину није била лака, заправо прва помисао ми је била: „Не, никако, па немогуће је превазићи то ремек-дело!” И управо то што сам мислио да имам немогућ задатак, након месец дана, та се мисао претворила у изазов, а потом у одлуку пуну узбуђења. Почео сам од сарадње с Вокијем Костићем, која је у сваком трену била више него инспиративна, и могу је назвати једном од најлепших и најлакших. Управо је та међусобна уметничка зараза захватила касније све учеснике и на крају се свом силином предала публици у срце.

О томе колико га је помисао на то што су већ створили ремек-дело Шијан, Ковачевић и Воки Костић ометала, Зуровац је имао спреман одговор:

– То је свакако био велик задатак. Нисам одмах пристао на идеју тадашњег управника Љубивоја Тадића, односно замолио сам за мало времена да нађем ту одважност у себи, да стварам балет према једном од најбољих и најпопуларнијих филмова југословенске кинематографије свих времена. Показало се да је набој тог судбоносног „да” носио у себи огромну количину креативне енергије. Иначе Душка Ковачевића сусрео сам два пута, једном када сам тек дошао у Београд, на састанку на којем је аминовао представу и други пут на самој премијери када ми је честитао. Било ми је важно да имамо његов благослов, јер ценим његово стваралаштво. Слободана Шијана упознао сам на премијери балета, такође, примајући честитке. Воки и ја већ смо се тада препотентно смејали.

О утицају композиција Костића наш саговорник се присећа :

– Уз музику Вокија Костића осећао сам се од првог дана потпуно заштићено. Кликнули смо на прву, а како је био велики зналац и уметник, човек невероватног духа, наша је сарадња текла заиста глатко, клизила кроз грло као и фантастично припремљена храна, коју ми је неколико пута спремао док смо сарађивали.

Када смо Зуровца упитали, пре пар година, да ли је било нових понуда из нашег националног театра да у Београду постави још неко дело, истакао је:

– После балета „Ко то тамо пева” никад ме више нико није звао из Народног позоришта за евентуалну будућу сарадњу. Заправо је то јако чудно, и свако ће се сложити са мном да би пре човек то очекивао да је направио неуспешну представу. Волео бих да поново сарађујем с Народним позориштем и кад би се догодио такав позив с радошћу бих га прихватио.

Сада смо Сташу Зуровца упитали исто то, одговорио је кратко:

– Мислим да то питање није за мене. Све је могуће.

До тада „Ко то тамо пева” живи и даље бурним уметничким животом.