Generalna proba raspada SFRJ

Savez književnika Jugoslavije (SKJ), koji je imao isti akronim kao i Savez komunista Jugoslavije, prva je jugoasocijacija koja se počela raspadati. To mrcvarenje trajalo je pune četiri godine, od početka 1986. do početka 1990, taman koliko i jugoslovenski ratovi 1991–1995.

U međuvremenu, samodestrukciju literarnog SKJ-a sustigao je partijski „imenjak”, pa su oba „saveza” odumrla, ugasila se januara 1990, s malom razlikom u danima i redosledu poteza. Pisci su odustali od svoje skupštine u Vrnjačkoj Banji od 9. do 11. januara, a političari su se 22. januara razišli u beogradskom Centru „Sava”, na poslednjem, 14. kongresu Partije. Prvi se nisu ni sastali, a drugi su se sreli kako bi se rastali.

Reakcija štampe na prepucavanja članova ekskluzivnog književničkog kluba išle su linijom: ironija–zgražavanje–sarkazam. Mnenje je bilo da su literate apologete, pobočnici, barjaktari, trbuhozborci, izvidnica svojih političkih tutora iz posvađanih republičkih i pokrajinskih partijskih klika.

I zaista, simetrija između literarnih i političkih rezona išla je do nivoa perfekcije. Tako je makedonski književnički čelnik A. Popovski izjavio: „Ako slovenački pisci istupe, Savez književnika ne bi više bio jugoslovenski” („Borba”, 14. 11. ’89), što će posle dve godine ponoviti partijski vođa V. Tupurkovski („Ako se Slovenija otcepi, Jugoslavije više nema”).

Nin (12. 3. ’89) upoređuje ulogu posvađanih književnika sa onom koju su „Nemci davali svinjama u minskim poljima” i postavlja pitanje: „Da li je jugoslovenski organizam odlučio da se ubije, a za likvidatora izabrao pisce pamfletiste?”

Počelo je protivljenjem slovenačkih književnika kandidaturi Miodraga Bulatovića Buleta, kojeg je za predsednika SKJ-a nominovalo Udruženje književnika Srbije (UKS). Srpski pisci su zapretili da će zbog zahteva Slovenaca istupiti iz saveza.

Tako su Slovenci pustili u opticaj ključni probni balon, uvodeći pravo veta u odlučivanju na (kon)federalnoj razini, dakle blokadu, kliničku smrt jugofederalizma, a literarna elita odigraće predstavu koja će biti generalna proba krvavog raspadanja.

Slovenačkom stavu priključila su se hrvatska, crnogorska i kosovska literarna društva, pa na izbornoj skupštini SKJ-a juna 1986. u Mariboru Bulatović nije izabran, ali ni biran, pošto se znalo da bi rezultat bio 4:4. Zbog te blokade, u znak protesta, UKS na sledeću Skupštinu SKJ-a u Varaždinu juna 1987. šalje jednočlanu delegaciju: pesnika Adama Puslojića.

Ni tu Bule nije prošao, skor mu se pogoršao na 3:5 pošto su se Vojvođani priključili njegovim protivnicima. Predsednički vakuum rešen je tek oktobra sledeće godine, na skupštini u Đevđeliji, gde je izabran novi kandidat UKS-a, Slobodan Selenić.

Štrajk albanskih rudara, koji se samozatvaraju u jamu „Trepčinog” Starog trga, razbuktaće strasti i izazvati konačne lomove. Zbog patetične podrške slovenačkih pisaca albanskoj strani UKS „s gorčinom” prekida odnose sa slovenačkom organizacijom, a DKK kida sve veze sa UKS-om.

Kad je makedonsko udruženje, posle slovenačkog, hrvatskog i kosovskog, 29. 12. 1989. telefonski otkazalo učešće na skupštini u Vrnjačkoj Banji, SKJ je izdahnuo.

U ovaj hronološki kroki nisu ušli silni apeli, demarši, protestna pisma, kiša optužbi i ultimatumi, što je bio omiljeni vid komuniciranja. I dve groteskne scene.

U Varaždinu, (kao i u Mariboru) na večeri, svaka od delegacija sedi za svojim, posebnim stolom, uključujući i osamljenog Puslojića.

Na ultimativni zahtev Slovenaca, u Đevđeliji je uveden simultani prevod na svim jezicima. Makedonci su doneli tehniku iz Sobranja, a Slovenci doveli i platili prevodioce. Pisac Oto Tolnaj nije hteo da koristi prevodioca za mađarski jezik koji je specijalno za njega doleteo iz Ljubljane.

Glavni medijum okršaja bilo je kosmetsko pitanje. Na skupštinu u Đevđeliji stiže telegram dvoje srpskih pisaca sa Kosova (D. Jevrić i M. Jevtović), u kojem traže osudu skrnavljenja dečjih grobova u selu Grace kod Vučitrna. Grobovi su bili srpski, a počinitelji maloletni Albanci. Pristupilo se glasanju po delegacijama, svi su za osudu, a poslednji su to, posle rezervi i natezanja, prihvatili kosovski pisci. Zagrebački „Danas” (11. 10. ’88) izvestio je da je delegacija Kosova „svojim ponašanjem navukla gnjev pisaca i novinskih izveštača” i dovela u sumnju „iskrenost svojih opredjeljenja”.

Na skupu u Đevđeliji, tokom rasprave o Jugoslaviji i jugoslovenstvu, desila se zloslutna scena koju je prepričao Nin (9. 10. ’88):

– Ja bih kazao nešto o muvi, rekao je Adam Puslojić, o muvi koja je, video sam, zujala u sali oko glava i podjednako smetala i Albancu, i Srbinu, i Hrvatu, i Slovencu. Bojim se da Jugoslaviju mnogi vide kao tu dosadnu muvu.

Glas iz sale predložio je poluglasno, i bez militantnog prizvuka: „Ubijmo muvu!”