Anđeli moji, hajde da letimo

Nedavno je na RTS-u prikazan dokumentarac „Prebilovci, tamo i kamen ima ožiljak”, autorke Sanje Dragičević Babić, koji govori o masakru u hercegovačkom selu Prebilovci koji su ustaše počinile u avgustu 1941. nad više od 800 Srba iz tog sela, uglavnom žena, dece i staraca, ali i o ponovljenom zločinu nešto pre Vidovdana 1992.  nad istim žrtvama miniranjem Spomen-kosturnice u čijoj kripti su bile pohranjene njihove kosti nakon što su godinu dana ranije ekshumirane iz okolnih jama.

Dok sam gledao film setih se jedne druge autorke i njenog romana „Anđeli moji, hajde da letimo” posvećenog istim događajima, sa kojom sam imao priliku da se upoznam 2011. u prostorijama „Veritasa” u Beogradu.

Bila je mojih godina i govorila je splitskim naglaskom. Poklonila mi je flašu dobrog dalmatinskog vina i svoj roman pod pomenutim  nazivom. Na prednjim koricama romana dominirala je fotografija oblaka koji su se pod zracima zalazećeg sunca prelivali u crno-crveno-belim bojama. Ispod tih oblaka crnim slovima na sivoj podlozi na kojoj se jedva uočavaju obrisi nekih golih planina, a možda i nekog kanjona, ćiriličnim pismom je ispisano ime autorke Radmila Jovanović i naziv romana  „Anđeli moji, hajde da letimo”.

Videvši moju zbunjenost, autorka mi reče da to što piše na romanu nije njeno pravo ime već pseudonim –  prezime izvedeno iz njene devojačke krsne slave Sveti Jovan a za ime je odabrala jedno od najčešćih ženskih imena. Inače je Srpkinja, rođena u Čapljini u Bosni i Hercegovini, otac joj je poreklom iz obližnjih Prebilovaca, u kojima su pobijeni svi iz njihove porodice koji su zatečeni u tom selu početkom avgusta 1941. Otac njenog oca je sa svojom užom porodicom, pre Drugog svetskog rata, otišao kod brata solunca u Vojvodinu i tako izbegao sudbinu 23 rođaka koji su ubijena u Prebilovcima.

Njeni roditelji, otac kao partizanski borac, i majka koja je kao kozaračko dete sa 14 godina odvedena u Nemačku na rad, posle rata po partijskom zadatku, kao mladi perspektivni  kadar, došli su u Čapljinu, gde joj je otac obavljao visoke funkcije. U tom multietničkom gradiću ona i njene dve sestre odgajane su u duhu bratstva i jedinstva pa joj otac nije ni pričao što se desilo sa njegovim rođacima u Prebilovcima. Prvi put je za bacanje Srba u Šurmanačku jamu čula kao gimnazijalka od jedne stare muslimanke, bake njene školske drugarice, ali je tada već jama bila betonirana. Bila je izuzetan učenik i pisala je pesme, na vreme je završila ekonomski fakultet u Novom Sadu i iz ljubavi se udala za jednog simpatičnog Dalmatinca iz Splita, s kojim je izrodila tri kćeri. Otac joj je umro pola godine pre početka rata u BiH i po njegovoj želji sahranjen je u Prebilovcima u  porodičnoj grobnici u blizini Spomen-kosturnice u kojoj su se nalazile kosti meštana izvađenih godinu dana ranije iz Šurmanačke i drugih okolnih jama. Otac je sahranjen uz govore multietničkih opštinskih funkcionera i bez sveštenika. Očev grob je miniran godinu dana kasnije kada i ona Spomen-kosturnica. Majka joj se razbolela pa ju je 1994. dovela kod sebe u Split, jer su joj sestre bile daleko, na dva različita kontinenta. Majka je ubrzo umrla i sahranila ju je u Splitu na izbegličkom groblju uz katoličkog sveštenika.

Njeni problemi sa sopstvenim identitetom su počeli kada ju je najmlađa kćerka, tada tinejdžerka, na sasvim slučajno spominjanje Srba, uz gadljivo mrštenje upitala: „Majko, nećeš valjda reći da su ded i baka bili Srbi.” A užas u njenim očima pretvorio se u strah kad je sasvim logički zaključila: „Pa nisi valjda i ti Srpkinja?” i lica belog kao kreč zavapila: „Jer ako jesi, ja ću odmah povratiti, muka mi je, Srbi su fuj.” Da je smiri, a znajući šta sve hrvatska deca uče o srpskom narodu, rekla  joj je da nije Srpkinja, moleći u sebi Boga da joj oprosti tu laž.

Ni starije kćeri nisu znale da je Srpkinja. Zapravo, nije se ni osećala kao Srpkinja. Sve do početka rata u Hrvatskoj bila je Jugoslovenka, kao i njeni roditelji, koji su se prvi put na popisu 1991. izjasnili kao Srbi, a malo posle toga otac joj je i umro. Oživljavanjem ustaštva u Hrvatskoj devedesetih počeo se i u njoj buditi srpski gen. Što je propaganda protiv Srba bivala jača, jačao je i njen srpski gen. A kad je čula da je minirana Spomen-kosturnica i grob njenog oca u Prebilovcima, hteo je da iskoči iz nje napolje. Uz mnogo samokontrole uspevala ga je zadržati u sebi. Najteže ga je bilo zadržati u sopstvenom domu kada su im u goste dolazili prijatelji njenog muža i momci i prijatelji  njenih kćeri. Svih ratnih godina  svako druženje je počinjalo i završavalo sa ruženjem Srba. Ne samo da ih je morala slušati nego ih je i dvorila, sve uz osmeh, da neko ne posumnja da i ona pripada „onima”.

Utehu i pražnjenje nakupljenog jada, čemera, besa i osvete našla je u slušanju radio-vesti s „one druge strane” i zapisivanju svega šta je preživljavala kombinujući iz realnog sa onim iz prethodnog života. Sve je to radila potajno kada bi u kući ostajala sama ili kada bi drugi ukućani pozaspali. Za pisanje je koristila jedan stari računar od kćeri  koji više niko osim nje nije koristio. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu. I niko je od njenih ukućana nije provalio. „Živeći pod drugim identitetom  imala sam samo jedan cilj – zabeležiti i ostaviti za nezaborav.” Rukopis je na USB-u uspela da prenese u Srbiju, a kada je došla u posetu rođacima i uz njihovu pomoć ga je i objavila.

Objašnjavala mi je da je za naslov romana odabrala poslednje reči ohrabrenja prebilovačke majke Ljubice, koja je, prema svedočenju egzekutora, malo posle Vidovdana 1941, zagrljena sa svoje troje nejači poletela u dubine Šurmanačke jame, smeštene pod nogama buduće međugorske Gospe. Imajući u vidu težinu greha koji je počinjen na tom području, nije nimalo slučajno što se Bogorodica baš tu „ukazala”. „Ni reke ljudi, što tamo godinama mile i plaze po kamenjaru, nisu dovoljne da izmole njenu milost.”

Na poslednjoj korici romana nalazi se omanja crno-bela fotografija Prebilovaca iz nekih srećnijih vremena sačinjena iz ptičje perspektive, nad kojom se  nadvio i deo oblaka sa prednje korice samo u crvenoj boji, tako da više liči na oganj nego na oblak.

„Sada Vam je jasno, gospodine Savo, zbog čega sam ga izdala pod pseudonimom. Za koji dan se vraćam u Split mužu, kćerima i unucima. I molim Boga da nikada ne doznaju da sam ja autor ovoga romana.”

Da je živ moj drugar i kolega Boro Martinović, koji je 1991. izbegao iz Splita na štakama, na kojima je usled preležane dečje paralize celi život hodao, za autorku bi, kao što je i za sebe govorio, rekao „dao Bog duranja”.

Dokumentaciono-informativni centar „Veritas”