Kad Ivica utihne

Kada se pita da li će biti u budućoj vlasti, Ivica Dačić se ne ogleda u ogledalu, već u digitronu. Sprava mu kaže: s naprednjacima imaš tanku većinu u Beogradu, a to te uvodi u vladu. Šef socijalista za svaki slučaj pita digitron: Ko, osim mene, donosi većinu SNS-u u Beogradu? Svi ostali, pojašnjava mu računaljka. Zar i Đilas, digitrončiću moj, nastavlja sa ispitivanjem Dačić.

Kako je to znao i Aleksandar Vučić, svaki put kada bi ga Dačić pozvao tokom izborne noći, najmanje desetak puta, šef države i Srpske napredne stranke bio je nedostupan.

Tokom svog trodecenijskog boravka na vlasti šef parlamenta se oslanjao na tri elementa samoodržanja, na svemu onome što nije znao Sebastijan Kurc, bivši austrijski kancelar, koji je tako mlad odlepršao iz politike. Nije li Kurc, govoreći o Dačiću, kazivao da je on u vlasti otkada se Sebastijan rodio? Šta nije znao Austrijanac što zna lider socijalista? Prvi postulat je urođeni instinkt za preživljavanje, kao krokodil koji pliva srpskom močvarom i tek mu vire oči iznad površine da bi mogao da dobro osmotri okolinu i plen, a onda opet zaroni. Drugi je aritmetika. I konačno, ono treće i ključno je da, prema prvom zakonu srpske političke gravitacije, izborni rast često može biti pad u provaliju. Zato je Ivica Dačić trenutno u stanju tihovanja.

To nikako ne znači da je otišao u Hilandar ili u Manasiju, već da dečko iz Žitorađe, a tek mu je 56 godina, planira svoju novu političku reinkarnaciju, razmišljajući koliko će se ona poklopiti s Vučićevom idejom o žitiju najbližeg koalicionog partnera.

U izbornoj kampanji najavljivao je sebe kao premijera. Vučićeva hladnoća prema njemu, a potom i retorička paljba najodanijih predsednikovih ljudi, svakog drugog bi uzdrmala ili navela da poseti pomenute srpske svetinje. Međutim, šta se događa kad Ivica Dačić utihne?

Razmišlja, svakako, kako u politici oduvek postoji spor između broja i vrednosti. Stari Grci se nisu time previše opterećivali, čak ni u zlatno Periklovo doba. Manjina je odlučivala u ime svih i to se zvalo prvom demokratijom. Marks je kasnije pokušao da to pomiri prelaskom kvantiteta u kvalitet, u ime diktature proleterijata. Ali i danas moderna demokratija je životno povezana s brojem. Izbori su neretko proslava njegovog veličanstva broja, ali istovremeno i poraz neke spasonosne ideje.

Odavno to znaju oni s dugim životom u politici. Međutim, politika je nemoguća bez strasti koja zna da opije ili oslepi. U tu opsenarsku igru političkog Tartifa upetljaju se često i oni najiskusniji. Parola „samo glas i veći procenat” zna da zavede. Ono što nije pretpostavljao Dačić javio mu je posle izbora Vučić – dobio si više, a izgubio ono što si hteo. Možda i ono što si imao.

Socijalisti su na poslednjim izborima dobili veći broj glasova, a ne samo da nisu postali jači već se i pitaju da li klize ka opoziciji.

Igra s emocijama može biti jednokratno upotrebljena, ali glavni igrač SPS-a zaboravio je da biti na strani emocija i bacanja svih karata na Ruse u kampanji znači ući u poziciju jednostranosti koja ga jeste približila biračima, ali i udaljila od učešća u vlasti. Stariji koalicioni brat, dakle Vučić, znao je da mora da odmerava svaku reč i time se lišava još više glasova, svestan da u trećem svetskom ratu, koji još nije objavljen, a uveliko traje, više ne hoda po užetu, već po ivici žileta.

Jedan skoro zaboravljeni premijer Velike Britanije Vilijam Gledston iz viktorijanskog doba znao je da kaže kako se u teškim i burnim vremenima od odgovornih očekuje da govore mirnim i odgovornim jezikom, dok u vremenu stabilnih prilika treba i podići ton i raspaliti emocije. Pametan tip, četiri puta je bio biran za premijera.

Vučić je računao ovako – SPS želi da ojača na moj račun, a ja se radi interesa države pravim da to ne vidim. Dačić je imao drugačiju računicu – ako sam podržao Vučića kao predsedničkog kandidata i pomogao mu da pobedi u prvom krugu, pojačaću koreografiju lamentiranja o istorijskoj i vanvremenskoj zajednici s Rusijom i stvoriću iluziju kod svojih u partiji da još postojimo.

I Dačić je pokazao da crveni i te kako postoje. Sledeće je što će učiniti jeste da podseti Vučića kako je, postavljajući ga za famoznog PPV-a i ministra spoljnih poslova, odmah do sebe, tadašnji premijer, a sadašnji šef države to pojasnio rečima: Ivica očarava strance.

Samo je Dačić mogao da onako šarmira zaboravljenu baronesu Ketrin Ešton prilikom potpisivanja Briselskog sporazuma, da istovremeno bude blizak Sergeju Lavrovu i Mariji Zaharovoj, s kojom je razmenjivao nežne poruke, a da zatim skita po CIA i DEA i još pozira s njihovim šefovima, pokazujući fotografije po televizijama.

Udišući punim plućima ruski gas, ali i večernju maglu pored Temze, Dačić je daleko složenije geopolitičko stvorenje nego što bi se to zaključilo samo na osnovu njegovih gromoglasnih proruskih stavova u kampanji. Da li je uspeo da ubedi u to našeg starog poznanika Kristofera Hila, poslatog pod stare dane u misteriozni Beograd da kao ambasador pokriva zapadni Balkan? U srpskoj igri senki Kris Hil i Ivica Dačić razgovarali su dok je Aleksandar Vučić bio u inostranstvu.

Da li je na sastanku sa ekselencijom predsednik SPS-a govorio, slušao ili pevao? Kada pominjem ovo treće, ne mislim da Krisa Hila previše zanima Miljacka!