Beogradsko mrtvo more

Prestonica Srbije ima 22 brda, što znači da je trostruko brdovitija od Rima. Ali, kroz nju je, sem Dunava i Save, nekada proticalo i mnoštvo manjih rečica i potoka koje su vreme i širenje gradskog atara izbrisali sa zemljopisne karte, starijima i iz sećanja, a mlađi za njih nikada nisu čuli. Zna se da ih je bilo više od četrdeset?! Zato bi one veće i važnije valjalo spasti zaborava.

Sve po spisku

Prvo Mokroluška reka, koja je od Velikog Mokrog Luga kroz ulice Zage Malivuk, Rimsku i Ustaničku, između ulica Vojvode Toze i Grčića Milenka tekla Bulevarom Franša d’Eperea (današnjim auto-putem) sve do Mostarske petlje, gde se ulivala u Savu ispod kupatila Šest topola.

Zatim Bulbulderski ili Slavujev potok, koji je tekao od izvorišta na padinama Velikog Vračara, potonje Zvezdare nadomak Trećepozivačke česme, onde ispod Čingrijine, pa Slavujskom, danas ulicama Dimitrija Tucovića i Cvijićevom, do Dunava, uzvodno od pristaništa.

Vračarski potok je od baruštine na današnjoj Slaviji, Spomeničkom, a od 1896. Nemanjinom ulicom žuborio ka Bari Venecija, a Čuburski tekao Južnim bulevarom da bi kod Autokomande sustigao Mokrolušku reku i s njom stizao do Save.

Bibijin potok izvirao je ispod starog zdanja „Politike”, da bi odatle prosekao Cigansku mahalu, današnju Skadarliju, kako bi se domogao Dunava. Ime je dobio po Tetkici Bibiji, plemenitoj ženi koja je puna srca pomagala braću Rome, ali pravoslavna crkva nije mogla da je kanonizuje, a katolička nije htela da je beatifikuje pa je u sećanjima sačuvana žuboreći mahalom do sredine pretprošlog veka.

Izvorište Repiškog potoka bilo je u Ulici Đorđa Ognjanovića kraj škole imenovane po Milošu Crnjanskom odakle je Ulicom Endija Vorhola, starog Beograđanina, tekao do pustog Makiškog polja gde se ulivao u neki melioracioni kanal.

Manastirski potok naziv je dobio po manastiru Arhanđela Mihaila i Gavrila u Rakovici, što može da navede na pogrešan zaključak da je potok mlađi od te svetinje. Nije, samo što je nekada, do izgradnje manastira krajem XV veka, bio bezimen.

Potok Galovica proticao je kraj Crkve Svetog Velikomučenog Georgija u Bežaniji, pa je preko Surčina sproveden u Savu.

Višnjički potok bio je u Višnjičkoj banji, na prostoru gde je nekad tračko pleme Singa podiglo svoj Singi dun, a danas stoluje škola „Milena Pavlović Barili”, između starog i novog naselja, a ulivao se u mali Dunavac, nekada pitomi rukavac Dunava između Stare Karaburme i Ade Huje.

Ispod hotela „Moskva”, kao i ispod zdanja u kojem je sada terazijska scena Beogradskog dramskog pozorišta, neprekidno su radile moćne pumpe koje su sabirale podzemne vode i sprovodile ih, opet pod zemljom, nekud u Savu, ali sigurno je da su nekada i te vode bile veseli potočići. Bilo ih je još, teško je sve pobrojati, a preseljeni su pod zemlju i sprovedeni u cevi da ne ometaju napredak prestonice.

Pojeo ćar vajdu

Ali, niko se nije zapitao šta je Beograd time dobio, a šta izgubio. Tačno je da se Beli grad ne može nadmetati sa Amsterdamom ili Venecijom, a žiteljima je lep i bez takve dekoracije – ali je istina i da bi sa svojim potocima, da su sačuvani, bio lepši!

Ovako, umesto da Beograđane uspavljuje žubor vode, rasanjuje ih buka ulice, a najnesrećnijima kroz spavaće sobe promiču automobili, tramvaji i kamioni, nekima i vozovi (a oni ispod nebeskih koridora proklinju noćni red letenja i onog ko ga je smislio). Eto zašto mudri tvrde da u prestonici ima malo česmi i fontana! Zato neka bog poživi gradski vodovod i njegovu sizifovsku upornost da život ulepšava tihim žuborom iz slavina javnih česama i prskalica fontana.

Beograd za sada ima 197 javnih česama, od kojih sedam nije priključeno na vodovodnu mrežu, već se zdravom vodom snabdevaju sa prirodnih vrela, a najpoznatije su Miloševa na Topčiderskom brdu i Hajdučka u Košutnjaku.

Ima još, ali nema novinskog prostora.