Prava turska kafa srče se s merakom

Decenijama svako jutro dočekujem suprugu vrućom kafom, spravljenom rutinski: u zaslađenu provrelu vodu dodam i promešam kafu pa kuvam dok se „kajmak” ne izdigne do ivice. Da kafa ne bi iskipela, „presečem” vrenje dolivanjem vode. Sve to izvodim s promenljivom srećom. Strepim od obavezne ocene kvaliteta proizvoda, koja se kreće od – odlična, preko dobra ili nije loša, do baš loša.

U sredu, 11. maja, pročitao sam dopis gospodina Njegoslava Vukotića, čija zapažanja, mišljenja i predloge redovno pratim u rubrici Među nama. U tekstu pod naslovom „Kakvu kafu pijemo”, gospodin Vukotić, na osnovu sopstvenog iskustva stečenog u tuđini, dokazuje kako se i od lošijeg materijala može skuvati „prava turska kafa”. Usput poziva i nas da tragamo za najboljim načinom kuvanja „turske kafe”.

Odmah sam se odazvao pozivu i postupio po receptu iz dopisa: u hladnu vodu usuo sam kašičicu, dve kafe nabavljene sa police u prodavnici gde piše „akcija”, dobro promešao i kuvao dok nije krenula da iskipi, pa uzavrelu masu odmah razlio u šoljice.

Na prvi srk kafe koja se još pušila, moja supruga nije štedela reči hvale za izgled, miris i ukus eksperimentalne tvorevine. I tako već nekoliko dana uzastopno. Bez greške.

Hvala gospodinu Vukotiću na blagodeti koju je iz sveta doneo u rodnu grudu.

Ipak, „prava turska kafa” je to samo ako se srče s merakom.
Stevan Krunić,
Beograd