Sećaš li se, Mišel

Devojka ga zavlači 10 godina da će biti zajedno. Opet ga posećuje u stanu, ali njemu se konačno pali lampica. Dosadilo mu je da bude na klupi za rezerve. Iznervira se i pozove joj taksi. Još je i politički nekorektno izvređa da se ofucala. Konačno je progledao. Dobro je prošao, mogao je da bude na čekanju i 30 godina.

Banalizujem sjajnu baladu „Mišel” Željka Joksimovića, verovatno najbolju balkansku pop stvar. Naravno da Željko nije mislio na odnos između Srbije i Evropske unije, ali svako od lidera koji su sedeli na Andrićevom vencu ili u Nemanjinoj 11 prepoznaće se u toj pesmi. Svako na svoj način, kao metiljavko koji je postao frajer. I setno će je pevušiti.

Šta su svi oni vremenom naučili, od nedavno preminulog Borisava Jovića do Aleksandra Vučića?

Ako je nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ imao opravdanu iluziju da će se veza brzo završiti brakom, ostali su, protokom vremena, shvatali da će biti neželjeni partneri Brisela. Šta se zaista promenilo od 21. novembra 1990. godine, kada je potpisana Pariska povelja za novu Evropu na konferenciji u Parizu, koja je označila kraj „hladnog rata”, do ideje o evropskoj geopolitičkoj zajednici koju je predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel pre nekoliko dana preneo Aleksandru Vučiću?

Da, Bora Jović i njegov šef Slobodan Milošević bili su evroentuzijasti. Pre 32 godine potpisnici Pariske povelje bili su francuski predsednik Fransoa Miteran, nemački šef države Helmut Kol, predsednik SAD Džordž Buš stariji, britanska premijerka Margaret Tačer, poslednji veliki tovariš SSSR-a Mihail Gorbačov. Bio je prisutan i Bora Jović. Pored Jovića je sedeo tadašnji jugoslovenski šef diplomatije Budimir Lončar, nekadašnji šef famozne jugoslovenske spoljne obaveštajne službe ili SID-a, omiljenog Titovog špijunskog holdinga.

Nije SFRJ bila prva žrtva sindroma „Mišel”. Dok se bavila uređenjem nove Evrope u Parizu, Margaret Tačer je izgubila većinu kod kuće. Još tada se pokazalo da u Velikoj Britaniji cena podrške Evropi ume da bude visoka. Po povratku u London Čelična Ledi bila je premijerka još svega šest dana. Kasnije je govorila da je bilo bolje da je ostala kod kuće. Pretpostavljam da se na ovu opasku Boris Bregzit Džonson slatko nasmeje.

Bori i Slobi nije bilo do smeha. Još tada je SFRJ bila izigrana, ali i mi snosimo dobar deo krivice za to. Verujem da se još jednom čoveku zbog toga lice ne razvuče u osmeh – tip facijalis! Vojislav Koštunica je tri dana posle petooktobarske revolucije, dakle 8. oktobra 2000. godine, kao predsednik SRJ, pozvan na samit EU u Bijaricu, tokom francuskog predsedavanja.

Tada svetska politička zvezda, Koštunica sluša aplauze, dok SRJ ulazi u proces stabilizacije i pridruživanja. U vili „Sašino”, koju je sagradila Natalija Obrenović i koja svakako nije izabrana slučajno jer u politici ima malo mesta za slučajnosti, čovek koji je pobedio Slobodana Miloševića nije mogao ni da pretpostavlja kako će njegovo infantilno verovanje u obećanja da će se Srbija i Crna Gora priključiti evropskoj porodici biti iznevereno. Nove demokratske vlasti izručile su Slobodana Miloševića Hagu, potom i ostale sa haških optužnica, ali se u međuvremenu iz centrale u Briselu traži da se harmonizuju odnosi s Crnom Gorom u državnoj zajednici. Iako je Podgorica davala sve od sebe da se taj odnos raštimuje.

Dok su ovdašnje elite raspredale o EU i poglavljima, najveće briselske face bavile su se „Evrovizijom”! Moja prijateljica koja se gotovo dve decenije bavi evrointegracijama bila je u šoku kada je posetila Kristinu Galjak, tadašnju portparolku Havijera Solane, onog Španca koji je bio generalni sekretar NATO-a koji je aktivirao naredbu o bombardovanju SRJ i onog Španca koji je 2006. godine bio visoki predstavnik za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU.

Na stolu Kristine Galjak, dok je razgovarala s mojom prijateljicom 2006. godine, nalazio se ceo pres-kliping o pesmi „Flamingosa” „Ludi letnji ples”. Trio Marinko Madžgalj, Ognjen Amidžić i veliki Ljubiša Stojanović Luis pevali su pravi hit, za koji je procenjeno da će imati velike šanse za pobedu na „Evrosongu” u Atini baš te 2006. godine.

Glasanje na „Beoviziji” se, međutim, pretvorilo u međurepublički haos, krv je zatrovana, a naravno da takozvanim mozgovima u Beogradu nije palo na pamet da se „Evrosong” u Atini održavao dva dana pred referendum o samostalnosti Crne Gore. Neko drugi je o tome i te kako razmišljao. SCG te godine nije učestvovala na „Evroviziji”, a Crna Gora je otišla iz državne zajednice. „Flamingosi” su u Sava centru propali 10. marta pred ponoć, a sutradan ujutru u haškoj ćeliji je umro Slobodan Milošević. Moja prijateljica ostala je evroentuzijasta i dan-danas, ali se dobro seća da je sudbina „Flamingosa” za Havijera Solanu i njegovu portparolku bila daleko važnija od smrti Slobodana Miloševića.

Zato, brate Dritane, drži se. Otkako je novi premijer Crne Gore Dritan Abazović počeo da pozitivno govori o „Otvorenom Balkanu”, šefovi lakih nota „Evrovizije” volšebno su poništili 12 glasova koje je podgorički žiri dao Konstrakti. I šta ćemo sad?

Ništa, vratiću se u jun 2003, na samit u Solunu, gde je bila potvrđena evropska budućnost država zapadnog Balkana na osnovu individualnog napretka svake od njih. Usvojen je princip „regate”. Odnosno, svakom prema zaslugama, a premijer Zoran Živković se nadao 2007. godini kao konačnoj godini prijema. I njegove nade i on su odlepršali, iako je bio u pravu. Makedonci su, recimo, slovili za favorite, dobili su 2005. status kandidata u vreme predsedavanja Britanije, kojom je tada šefovao Toni Bler. Iako se očekivalo da će ući u EU zajedno s Hrvatskom, nisu se makli od početka, mada su ušli u NATO i promenili ime.

Voji Koštunici je uz Crnu Goru izmaklo i Kosovo, tek da se i Srbima i njemu objasni kako evropske vrednosti važe nešto više za ostale. Boris Tadić je tokom dva predsednička mandata isporučio Karadžića i Mladića, ali ni to nije bilo dovoljno.

Solanu je zamenila Ketrin Ešton. Ko je se danas seća, osim eventualno Ivice Dačića? Pored poglavlja 35 i normalizacije odnosa Beograda i Prištine, sledi daleko opakije. Zavedeno je pod brojem 31 i zove se usklađivanje spoljne i bezbednosne politike sa EU. Brisel je jasan, Šolc, Makron i Mišel su jasni i zahtevaju od Srbije da uvede sankcije Rusiji, dok Ukrajinom teku krv i gas. Šta je naučio Aleksandar Vučić što nisu dobro proučili njegovi prethodnici: da nikako ne smemo izađemo iz igre u kojoj se EU pravi da hoće da nas primi, a mi se pravimo da hoćemo da uđemo.

Otuda je predlog Šarla Mišela o evropskoj geopolitičkoj zajednici – koji se poklapa s novim stilistom EU Emanuelom Makronom o novoj političkoj zajednici, a suprotstavlja se Nemačkoj o ubrzanom članstvu zapadnog Balkana – još jedan u nizu predloga koji će ostati arhivirani u podebeloj briselskoj dokumentaciji o proširenju unije. Da su nas hteli, primili bi nas sve zajedno još dok je Bora Jović bio član Saveza komunista i štampao pristupnicu SPS-a.

Zato mi se Šarl Mišel učinio dobronamernim i simpatičnim čovekom. Na konferenciji za novinare s Vučićem, a potom i s liderima u regionu, govorio je veselo, bezbrižno, uz dinamične pokrete koji su me podsetili na plesne. Bivši belgijski premijer zna da je njegova funkcija formalna, da je po analizi agencije Rojters mesto predsednika Evropskog saveta uvedeno 2009. godine tek da se stari lisac Henri Kisindžer ne bi zbunio koga da pozove telefonom ako deca u Evropi nešto zabrljaju.

Utisak me ne vara – sve već ovo dobro znaš, Mišel!