Decenije mrcvarenja

Verujući da je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti nepromenljiva kao Biblija, ruku uvezanih preambulom Ustava, srpska vlast nastavlja da brani iluziju o jedinstvenoj državi.

Apsurdni raskorak između pravne legislative, emocija, istorije i vere s jedne strane, i stvarnosti s druge, pokazuje se u punom svetlu – koje zvanični Beograd ne želi da vidi. Dokle će nacionalni suverenitet postojati samo na kartama meteorološke TV prognoze, a svi drugi zvanični podaci se knjiže za „Srbiju bez KiM”?

Duga je to priča. Srpsko-albanski antagonizam vuče se od vremena balkanskih ratova kada su se rasplamsali regionalni nacionalizmi i frustracije. Albanski narod je 1913. podeljen na dva dela: novostvorenu državu Albaniju i Kosovo koje od tada teži ujedinjenju sa maticom i ne zaboravlja ono što se u Srbiji sistematski prećutkuje: masakr nad Arbanasima tokom tih ratova kao „ostvarenje zavetne misli”.

Od perioda posle 1945, kada se nije znalo da li će KiM pripasti Albaniji ili Jugoslaviji, ova teritorija je stvarala probleme zajedničkoj državi. Pobune na Kosovu brutalno su gušene, što je dovelo do toga da su 1980-ih u Srbiji 90 odsto političkih zatvorenika činili Albanci koji su strpljivo i organizovano čekali svoju drugu priliku.

Šanse za povratak u zajednički život definitivno su nestale 1999, ali srpske vlasti su se pozivale na Ustav ignorišući činjenicu da kosovski Albanci ne žele da žive u Srbiji.

Pošto su uz sadejstvo crkve razbuktali patriotska osećanja kod stotina hiljada Srba koji gotovo ništa ne znaju o istoriji i nikada nisu videli „srpski Jerusalim”, političari su počeli da prihvataju nebesku Srbiju kao realnost. Garniture njih kamuflirale su stvarnost i nisu se usuđivale da građanima jasno kažu ono što većina njih privatno misli.

Dok su preko ramena pogledavali ka Rusiji kao svecu zaštitniku srpskog Kosova, maksimum iskazane hrabrosti sveo se na ulazak u pregovore za koje je teško reći da li ih nevoljnije vodi srpska, ili kosovska strana. Pokazalo se da je ono što je drugima najdragocenije, pregovaračima najmanje važno – vreme.

Izgubljene su decenije, a Beograd i Priština su gotovo na nultoj tački jer se Briselski sporazum iz 2013. pretvara u dokumentarnu apstrakciju dok pregovarači sa apetitom razmenjuju optužbe zašto je to tako.

Zadržavanje statusa kvo u međusobnim odnosima, uz realnu ocenu da od proboja na briselskom diplomatskom frontu nema ništa u doglednoj budućnosti, znači da će se kosovski problem intenzivirati u skladu sa zaoštravanjem odnosa Istoka i Zapada, Rusije i SAD.

Nije slučajno Vladimir Putin nedavno objašnjavao da je nezavisnost narodnih republika Donjecka i Luganjska, sa istoka Ukrajine, proglašena po ugledu na Kosovo. Dve velike sile oslanjaju se na politiku dvostrukih standarda kad god im zatreba, a iskustvo uči da lako trguju drugim zemljama.

Angažovala se i druga strana – pritiskajući. Nema više priče o „normalizaciji”. Od Vašingtona do Berlina poručuje se isključivo: međusobno priznanje. Valjda je svakome jasno da je Priština sa Zapada ohrabrena da zatraži prijem u Savet Evrope i da su odrađene pripremne radnje kako bi se obezbedila dvotrećinska većina u Komitetu ministara.

Aleksandar Vučić kaže da će pažljivo pratiti ko će od 46 članica Saveta podržati Kosovo, ali neće tu biti nikakvih iznenađenja, posebno ne otkako je suspendovano članstvo Rusije u Savetu, odnosno otkako je Moskva sama istupila.

Ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin kao da jedva čeka da Kosovo uđe u Savet Evrope pa da Srbija proglasi „političku neutralnost”, što u prevodu znači da se odrekne Evropske unije i zločestog Zapada.

Pritom odavde optužuju Prištinu za kršenja Vašingtonskog sporazuma. Kada bi ga pažljivije pročitali, videli bi da tamo stoji klauzula koja na godinu dana oročava obavezu Beograda da obustavi kampanju otpriznavanja Kosova i obavezu Prištine da ne traži priznanja i članstvo u međunarodnim organizacijama. Toj odredbi je vreme isteklo.

Ukoliko uđe u Savet Evrope, Kosovo je na korak od članstva u Ujedinjenim nacijama koje Rusija može da blokira u Savetu bezbednosti ali teško u Generalnoj skupštini gde će se SAD i EU potruditi da obezbede dovoljnu većinu.

Srbija će se naći pred zidom, rizikujući da ostane izolovana u društvu Rusije, Kine, Kube ili Venecuele – što baš nije popularno ovih dana. To što bi pet članica EU takođe mogle da budu protiv ne menja mnogo na stvari. Zapad se svikao da živi sa tom činjenicom koja ga, kao što vidimo, ne sprečava da pokreće nove inicijative koje treba da legitimizuju kosovsku nezavisnost.

Manevarski prostor Beograda bio bi dodatno skučen. Šta će da radi ukoliko Kremlj u nekom trenutku uključi Kosovo u aranžmane sporazumevanja sa Zapadom posle završetka ukrajinskog rata? Da li Srbija treba da čeka da Rusija prizna Kosovo da bi se rastreznila? Nije to naučna fantastika već realna politika.

Što se tiče Srba na Kosovu, treba im prepustiti da sami odlučuju o svojoj sudbini a ne da moraju da igraju na tonove iz Beograda. Nek se uklapaju u život, a matica da nastavi da im pomaže u meri u kojoj to nije mešanje u poslove druge države. Isto važi i za Srbe u Crnoj Gori, ili Srbe u Republici Srpskoj.

Neka Beograd u dogovoru sa Zapadom obezbedi čvrste garancije prava srpske manjine. Neka dopusti da Kosovo uđe u Unesko koji će garantovati brigu o srpskim manastirima. Neka Kosovo postane član Interpola kako bi se pod kišobranom svetske policije Albanci i Srbi uspešnije branili od kriminala koji je tim efikasniji jer – za razliku od političara – ne priznaje nacionalne podvojenosti.

Evropska unija više ne bi mogla da olako odbacuje prijem novih članica uz argument da su izvoznici krize i da se ne zna ni gde su im granice. Regionu bi laknulo. U suprotnom, moglo bi da se ostvari upozorenje bivšeg američkog ambasadora Kamerona Mantera da Srbija ne rizikuje kažnjavanje, već da bude zaboravljena.

„Baš me briga i za Amerikance, Ruse, Evropljane i za sve ostale. Donosiću odluke u skladu s interesima Srbije makar sam na svetu ostao, izabran sam i tako ću ovih pet godina da donosim odluke, u korist Srbije i njenih građana”, kaže Vučić.

Građanin Vučić može da osami sebe ali predsednik Vučić nije izabran da bi izolovao Srbiju. Posle decenija mrcvarenja treba požuriti i hrabro iskoristiti trenutak povećane naklonosti SAD i EU da se zapadni Balkan uključi u zajednički front protiv Putina koji bi mogao da pokuša da destabilizacijom regiona odvuče pažnju od Ukrajine i rata koji bi da završi ali ne zna kako.

Postoji retka mogućnost da se izbegne zaoštravanja sa Zapadom a da se sačuva obraz: neka Kosovo uđe u Ujedinjene nacije, a Srbija da zadrži stav da od formalnog međusobnog priznanja nema ništa.

Kada bi se Srbija odlučila da Kosovu otvori put ka UN, onda bi mogla da traži da se u pregovorima postignu dogovori o autonomiji Srba, imovini i spomenicima kulture. U protivnom, nikakvih pregovora na ove teme neće biti.